Бити самохрана мајка у нашем друштву значи бити различит. На ову чињеницу одмах се надовезује питање – колико нам наше друштво дозвољава да будемо другачији, да ли је срамота бити самохрани родитељ или је срамота трпети несклад у браку, немире различите природе и лажи?
Ово питање постављам јер сам недавно у једном часопису прочитао текст о томе да није друштвено прихватљиво за жену да буде сама, без мужа у патријархалном обрасцу који још постоји у нашој земљи. Зашто је друштвени проблем жена која је сама? Којим законом је прописан тај патријархални модел? Такав закон нисам пронашао, али чуо сам многа мишљења да је то правило наметнуто и да је такорећи нешто попут неписаног закона – жена мора да има поред себе мушкарца и не сме да доживи пораз да буде самохрана мајка. Не слажем се да је самохрана мајка пораз за жену. То је пре велика животна борба и друштво би према таквим жена требало да се односи с поштовањем. „Жена би, пре свега, требало да се запита да ли је искрена према свом мужу, да ли живи своју истину и свој мир или има позориште од живота у коме свако игра неку унапред изабрану улогу, која је друштвено пожељна и уклапа се у поменута балканска правила, а не да буде самац у браку или вези. Говорим из угла тридесетпетогодишње, самохране мајке дечака од седам година. Да ли је могуће бити самохрана мајка и успешна у патријархалном обрасцу на Балкану? За ових седам година научила сам да је све могуће, јер је моћ у нама”, говори нам једна самохрана мајка.
Путујемо ја и мама
„Да, ишла ми је школа, и то добро. Била сам штреберка, вуковац, један од најуспешнијих студената своје генерације. Живела сам под стакленим звоном, била сам мамина и татина принцеза. А онда се десило да сам постала самохрана мајка. Питам се, зар је данас друштвено пожељније бити у вези или браку који су позориште, не дај боже отвореног типа, а тога је, нажалост, све више, варати партнера, живети у неистини и слично или бити сам, без партнера, волети себе и посветити се свом детету. Да ли је друштвено прихватљиво бити незадовољна, кукати и мрзети не само себе, него и све око себе?” Ова млада жена донела је одлуку да буде самохрана мајка још док је била трудна. Постојао је страх, али она га је убрзо заменила храброшћу. А храброст је потребна јер преузимате одговорности за стварање и сопствених и искустава детета. Дакле, много је лакше бацити кривицу и играти улогу жртве, али то не води ка здравом одрастању детета. Преузимање одговорности је кључ за решавање проблема.
Ова жена је невољу претворила у жељу за креирањем новог живота. Сама је возила до Црногорског приморја, јер је хтела да дете одведе на море. Многи су јој говорили да није нормална, да је кањон Мораче опасан и да би требало да путује авионом. Она је хтела да свом сину покаже лепоте Србије и Црне Горе, да направе излет на Златибору, да посете манастир Милешеву. „Како је то било дивно искуство, причати током целог пута са сином, док он учи саобраћајне знакове и чита имена места кроз која пролазимо. Мама, сад иде Колашин, мама научио сам црногорски. А ви задовољно возите и још вам камен полупа шофершајбну, али на то убрзо заборавите јер чујете да вам је дете смислило стих: Путујемо ја и мама према југу и плажама.” Питате се да је оваквој жени била потребна пожртвованост и посвећеност? Да, огромна. Али, она себе није доживљавала као жртву. Свој ноћни излазак до три ујутру претворила је у дневни излазак са сином. Увече иде на спавање кад и он, а вечеру спремају заједно. Јурњава до вртића свако јутро, јурњава после посла… „Све је на вама. Организација дана испрограмирана је до најситнијих детаља, укључујући и хаос у саобраћају. Закасните у вртић, а ваш малишан на извини одговори: Нема везе, биће боље други пут, знам да си журила да стигнеш. У том тренутку толико волите дете и себе. Постајете свесне да је то већ врло рационалан мали човек, који има само пет година.”
Пливајте како знате и умете
„Дуго година нисам била спремна за децу. Када је напокон дошао и тај тренутак, догодило се да сам се растала од оца свог детета пре него што се оно родило. Без обзира на то да ли дете подиже сама или у заједници, поуздано тврдим да је свака жена доласком бебе потпуно слуђена, бар кад је прво дете у питању. Потребно је да прође извесно време како би се новопечена мајка отрезнила и схватила шта ју је задесило и шта је чека, од тада па до краја живота”, прича Владана С. и открива да док није постала самохрани родитељ, о таквом начину живота готово ништа није знала. Постепено је почела да схвата како ће поред уобичајених обавеза добити и нове, да ће све око детета обављати сама, да ће бити неиспавана, да ће морати да ради више него раније, јер добро је познато да алиментација никада није довољна за све потребе. Али, оно што је њу највише дотакло јесте животна ситуација у којој је била усамљена. Класичне породице углавном се држе устаљених шаблона породичног дружења, а саме мајке са децом ретко кад се позивају на таква дружења. Тешко је и наилазила на друге мајке са малом децом с којима би могла да размењује искуства. Њене другарице већ су имале одраслу децу. Кад јој је ћерка пошла у јаслице, склопила је неко ново пријатељство. Ипак, тврди да је самим мајкама тешко да пронађу нове пријатеље.
„Срећа што сам добила прелепу здраву девојчицу, ипак је често била помућена тугом што ће бити ускраћена за класични породични оквир мама-тата. Бринула сам како ће на њен емотивни развој утицати чињеница да оца не може имати уз себе кад год пожели.” Многи су Владани говорили да је за дете овакав живот бољи него да доживи стрес развода. Њена ћерка никада није живела са оцем, па је за њу било нормално да је уз мајку, а да оца виђа повремено. Владана није убеђена да је овај резон исправан, јер је њена ћерка врло брзо увидела да њени другари увече уз себе имају и мајку и оца. „Када вам живот приреди такву ситуацију, немате другог избора него да пливате како знате и потрудите се да савладате тај компликовани пут који се зове родитељство.” Још пре него што ће родити, све је било спремно. Ништа није делегирала, није имала коме. После порођаја, пошто је жена која воли да испланира свој живот, о свему што је чека покушала је да размишља унапред. Правила је бесконачне спискове, трудила се да сваки оброк буде тачно на време, на спавање је ишла рано.
Дневник супермама
Још пре него што ће се породити, све је припремила сама јер није имала на кога да се ослони. „Моје дете сада има шест година. Те године углавном су протекле у мојим сталним напорима да све поједе, да буде здрава, чиста и лепо обучена, да увек добије све што пожели. Свесно или подсвесно, њене потребе ставила сам на прво место и тог принципа увек сам се држала. Како ми је дете расло, ја сам полако добијала на самопоуздању јер сам схватала да се сав труд који сам уложила исплатио. Ћерка ми је здрава, права, паметна. Никада није болесна, лепо је васпитана и омиљена у друштву”, каже Владана. Прошле године направила је сајт, дневник својих прича и утисака које је желела да подели са другима. Назвала га је Сачекај мало – дневник Супермаме. Зашто супермаме? Зато јер се одувек гнушала назива самохрана мајка. Сматра да се реч самохрана банализује до крајњих граница. Самохране мајке су за њу супермаме, које осим тога што своју децу хране, воде рачуна о њиховом комплетном физичком и емотивном развоју и улажу огромне напоре како би саме обавиле тај изузетно одговоран задатак.
„Родитељство је изузетно сложен задатак, а када сте у ситуацији да га обављате сами, може бити још теже. Не жалим се, далеко од тога. Ја нисам сама мајка по сопственом избору, већ стицајем околности. Одмерила сам своју снагу против мрачних сила универзума. Да ли сам победила, време ће показати. Кажу да оно што те не убије, учини те јачом. Постала сам јача. Чини ми се да сам тек недавно схватила шта је љубав. Оно кад се гледате у очи, а онда загрлите јако, најјаче. Онда када ми дете каже: Одувек сам желела да имам баш овакву маму.”
Аутор: Никола Тодорић
Извор: Базар