Једна од ствари коју сам научила од када сам постала родитељ јесте да човек истовремено може бити срећан толико да му иду сузе радоснице, а тужан исто толико да би се најрадије склонио у неки ћошак и лепо сам отплакао све сузе које има.
Ето тако, баш тако сам се осећала данас док сам своје млађе дете водила у вртић. Последњи пут. Немам више мале деце која ће ићи у вртић, а у ту зграду и двориште одлазим већ седам година, редовно.
Немам више малу, вртићку децу. Ето, написах и сад ми се поново плаче.
За већину ствари не знате кад је последњи пут. Последњи пут кад се дете увукло у ваш кревет јер је ружно сањало. Последњи пут кад је тражило да му дохватите чашу, јер не може сам. Последњи пут кад је рекло “мама, носи ме”. Не знамо. Деси се тај тренутак у времену који би нам, да знамо да је последњи, био прави мали празник.
А ја сам данас знала. И била сам срећна.
Јер је порастао. Јер је велики и зрео. Јер зна шта воли и ко му је најбољи друг. Јер је у том вртићу плакао, смејао се, навијао, љутио се, свађао и мирио. Ту је месио кифлице, правио бродове од папира, чекао у реду, понекад стрпљиво, понекад цупкајући. У том вртићу постао је одговоран велики дечак, можда и превише за своје године.
Ту су му Душан и Петар, звездаши као и он, доносили дупликате сличица за Светско првенство. И нису се мењали, свако је доносио оно што је вишак и делио другарима.
С њима је први пут отишао на Маракану, први пут преспавао ноћ на Гочу, без маме и тате или баке.
А опет, данас сам била тужна.
Јер је тако брзо порастао. Јер знам, колико год учитељица била нежна и брижна, она ипак није васпитачица. Зато што више нећу морати да проверавам врхове патофни кад их обује, да видим да ли су мале. Зато што је оних дана када ће ми с осмехом трчати у загрљај кад дођем по њега све мање. Ускоро ће ићи у школу сам. Зато што је једна ера завршена и ја не могу да се вратим да је поново проживим.
Да, знам, чекају га нове авантуре. Знам да ће бити и лепе и узбудљиве. И ја им се стварно радујем! Али за 10 минута, кад кренем ка вртићу по њега, биће то последњи пут. Покупићу и ранац, патофне и све оно што је данас нацртао. Сигурна сам да ће ту бити и један грб Црвене звезде, тако је скоро сваког дана. Али овај је другачији.
Овај је последњи који је настао у вртићу. А ја, партизанка, како ме зове мој дечак јер навијам за црно-беле, чуваћу га заувек, као успомену на вртићке дане мог омиљеног звездаша.