Потреба за самоконтролом понекад је прави изазов и за одрасле, а камоли за децу. Али њен утицај на читав живот је невероватан. Новозеландска студија која је трајала читаве три деценије једна је од најтемељнијих у овој области, а резултати које је показала донели су јој више међународних признања. Истраживачи су пратили 1000 деце од рођења па док нису напунили 32 године. Укратко, самоконтрола једног петогодишњака спада у један од најбољих предсказивача будућег здравља, добростања и успеха у одраслом добу.
Другим речима, ако научите да код своје деце повећате ниво самоконтроле, помоћи ћете им да се развијају и расту тако да искористе свој пун потенцијал.
Још мало о истраживању (јер су резултати заиста фасцинантни)
Истраживање је показало невероватну повезаност између понашања и темперамента деце у детињству и квалитета њиховог живота када одрасту. Ефекат самоконтроле на квалитет живота је запањујући. Деца која су у току студије показала слабије способности самоконтроле су:
- имала више здравствених проблема (27% у поређењу са 11% колику си имали они са бољом контролом сопствених импулса);
- зарађивала минималну плату (32% у поређењеу са 10%);
- имали криминални досије (43% у поређењу са 13%).
- развили зависност од неке супстанце (10% у поређењу са 3%).
А ту је и чувени Манчмелоу тест о ком смо писали, где су групи четворогодишњака дали по манчмелоу, напоменувши им притом да ће, уколико сачекају седам или осам минута да га поједу, добити још по два манчмелоуа. Деца са бољом самоконтролом су на разне начине покушавала себи да скрену пажњу са колача. Гледали су негде са стране, причали тихо сами са собом, покушавали да осмисле некакве игре, неки су чак покушавали да задремају. Након четрнаест година пронашли су дечаке на којима је извршен тест и утврдили да су дечаци који су чекали на тај други манчмелоу сада младићи који су бољи ученици, популарнији у друштву и да су још увек у стању да одложе ситна задовољства да би остварили веће циљеве.
А шта је, заправо, самоконтрола?
Једноставним речима, самоконтрола је способност да управљате својим понашањем и емоцијама како бисте остварили неки дугорочни циљ. Ово значи контролисање импулса, одлагање задовољства, истрајност у суочавању са изазовима, стрпљиво чекање у реду и контролисање емоција када вам се чини да ћете експлодирати. Већина деце заврши процес развоја самоконтроле до десете године.
А зашто је то важно?
Деца којој недостаје самоконтрола нису мање интелигентна. Импулсивни људи и они који брзо и лако прихватају ризике имају друге квалитете. Она деца која касније постану авантуристи, истраживачи, предузетници и изумитељи честу су заправо била врло импулсивна од малена. Али као што могу урадити нешто велико, много лакше могу упасти у велике невоље.
Самоконтрола има директан утицај на способност правилног доношења одлука. Недостатак самоконтроле у детињству може довести до тога да дете претера са слаткишима на некој журци, проведе више времена играјући игрице него радећи корисне ствари или понеки тантрум више. И то све делује прилично безазлено у том узрасту. Али, током пубертета, недостатак самоконтроле почиње да показује своје најружније лице.
Адолесценти којима недостаје самоконтрола вероватно ће доносити одлуке које их лако могу одвести погрешним путем. Ово одлучује одлуке које се тичу њиховог здравља (алкохол, цигарете, дијете, неспавање), новца (кладионице, неодговорно трошење) и понашања (у вези, на послу, факултету, поштовању обавеза…)
Адолесценција је период страховитих промена у мозгу, које су управо ту да припреме дете за улазак у свет одраслих. А део те припреме укључује и експериментисање и преузимање ризика. Тинејџери се тако уче вештинама које су им неопходне у свету одраслих. Преузимање ризика је здрав и нормалан део одрастања, али тинејџери са већим нивоом самоконтроле су просто способнији да процене ризик и препознају разлику између опасног ризика и оног из ког ће нешто научити. Самоконтрола у периоду адолесценције је кључ.
Мозак се мења у зависности од искустава којима је изложен. Када је дечји мозак изложен добрим искуствима, рашће и развијаће се на најбољи начин. Када је изложен мање пријатним утицајима, у складу са тим ће се и развијати. Током детињства ми смо ти који утичемо на искуства којима су наша деца изложена. Ми смо ти који им читамо (или не читамо). Ми смо ти који се играмо с њима (или се не играмо). Ми смо ти који их водимо и учимо шта је безбедно експериментисање и како да препознају опасне ризике и клоне их се.
Али, кад дође период адолесценције, тада ствари престају да буду под нашим утицајем и тада ће све зависити од онога што смо успели да урадимо раније. Самоконтрола у детињству поставља темеље успешности и самоконтроли у адолесценцији која, опет, има кључну улогу томе какав одрастао човек ће то дете постати.
Хајде сада да говоримо о ономе што сваки родитељ жели да чује – како изградити самоконтролу код детета.
Деца се са самоконтролом не рађају. За учење им треба много времена. Овде смо набројали неколико веома моћних ствари које родитељ може да уради да помогне детету да изфгради прави ниво самоконтроле.
-
Створите им могућности да преузму иницијативу.
Деци су потребне прилике, искуства која ће их научити у којој ситуацији треба да вежбају самоконтролу, а кад да преузму ризик. Одлична прилика да им то омогућите је – џепарац. Направите договор са дететом да, сваки пут кад успеју да од недељног џепарца сачувају одређени износ, ви ћете им додати још толико, за уштеђевину. Тренутна повратна информација ће им повећати мотивацију, па није лоше ни правити табеле, графиконе, како би могли да виде шта су постигли тиме што су штедели.
-
Трудите се да расту уз што мање стреса.
Самоконтрола долази из предњег кортекса мозга, који је нека врста кочнице за импулсивна, инстинктивна понашања вођена задњим делом мозга. А стрес је тај који утиче на предњи кортекс и тиме „квари кочнице”. Ово је разлог што деца, кад су уморна, преоптерећена, узнемирена, могу лако постати и бесна и приредити вам понеки испад. То је зато што су изгубили ту умирујућу руку предњег кортекса чији је задатак да умири све неконтролисане реакције. Укратко, што су више под стресом, деца ће имати лошију самоконтролу.
Зато, ако знате да ће се дете наћи у ситуацији у којој би можда могло да изгуби самоконтролу, помозите му да направи план пре него што се то догоди. Ако сте кренули у куповину, на пример, па слутите шта вас тамо чека, разговарајте о томе пре него што се било шта деси. „Идемо сад у куповину и може се десити да видиш неке посебне ствари, слаткише или играчке које би баш желео да имаш. Али то данас нећемо моћи да купимо. Ја знам да ти умеш да донесеш праве одлуке, па би можда могао, ако ти се нешто баш свиди, да ставиш на свој списак „супер ствари које бих желео да имам” па ћемо кад дођемо кући да смислимо како бисмо могли да уштедимо за то.”. Већа је вероватноћа да се обавежу на овако неки план док су мирни, код куће, него у царству играчака.
-
Не брините ако не иде све по плану. То је део одрастања.
Деца воле да експериментишу са независношћу. И то је сјајна ствар (можда не за родитеље, али за децу свакако да). Све док су границе на свом месту, немојте да вас брине што неко понашање детета није у складу са оним што сте ви замишљали. Мозак се мења када се непрестано излаже искуствима. Што више стварних, реалних прилика имају да вежбају самоконтролу, више ће је оснажити.
-
Размишљајте о будућности.
Увек када успете довољно да их успорите и натерате да размишљају о будућносзи, ви им помажете да ојачају део мозга који контролише импусливно понашање. Охрабрите их да размисле о различитим потенцијалним исходима избора које праве. „Знам да ти се сад можда не учи и да би вероватно радије био у парку, али контролни је за два дана. Шта ће се десити ако не учиш сад? Вероватно ћеш читаве следеће недеље морати да мислиш о томе како да поправиш оцену.”
Или, помозите им да креирају слику „будућег себе”, онакву какву они желе. „Замисли да постоји одрасла верзија тебе – будући ти. Будући ти зависи управо од одлука које доносиш данас. Шта мислиш, шта би будући ти рекао, шта треба да радиш данас?”
-
Обавезе – оне обавезне и необавезне
Толико је тога што ће деца научити ако им дате одређене задатке. Играње је важно, али понекад се прво морају завршити обавезе. Самоконтрола значи да дете уме да забаву одложи на кратко како би обавило оно што је његова обавеза. Ако им задате одређене задатке, кућне послове које треба да обављају, дајете им могућност да експериментишу и уче. Неке обавезе које су део њиховог посла не треба да награђујете. Али можете им дати шансу да, ако желе, обаве додатне послове и за то добију новац. Направите листу задатака и одредите колико се који посао плаћа. Они ће онда стећи одговорност према новцу и моћи да размишљају и доносе одлуке да ли желе да ураде више мањих или један крупнији посао. Кад мало боље размислите, они сада имају свој бизнис! Предузетници који продају своје драгоцене време стичући тако важне вештине.
-
Поставите границе.
Границе, пре свега осталог, представљају полигон за учење и најбољи начин да се вежба самоконтрола. Ако нема граница, готово је немогуће да ће дете само притиснути дугме „стоп”. Зато морају да знају докле смеју да иду.
-
Учите их како да скрену пажњу са изазова.
Чекање на нешто што силно желите може бити изузетно тешко. Обезбедите детету прилике да вежба стратегије чекања, али будите притом реалистични у погледу времена чекања. Млађој деци је, логично, чекање тежак задатак. Али што више вежбају, способност самоконтроле биће све боља. Добар начин је ако можете да им омогућите да некако виде награду која их чека ако истрају (слика паркића у који ће отићи или чоколадица коју ће добити). Реците нешто попут: „Чекање је тешко, знам. Хајде да покупимо играчке док чекамо да се колач испече.”
-
Негујте њихову свест о себи.
Што боље упознају себе, боље ће моћи да контролишу своје понашање. Помозите им да разумеју и препознаје емоције и расположења која им отежавају самоконтролу. Истражите шта се то деси баш непосредно пре тренутка када изгубе самоконтролу. Да ли су уморни? Гладни? Под стресом? Можда им је досадно? Што већу свест имају о сопственим реакцијама, боље ће моћи да их контролишу.
-
Играјте игрице.
Ево неколико игрица за које је доказано да побољшавају самоконтролу ако се играју двапут недељно по тридесет минута.
Игра замрзавања:
Пустите музику и играјте! Кад музика стане сви морају да се зауставе истог тренутка. Играјте споро уз споре ритмове, а брзо уз брзе. Када деца већ уђу у штос, промените правила – играјте брзо уз споре и споро уз брзе песме!
Спавање:
У овој игри постоји песма која је за децу знак да треба да се праве да су заспала. „Спавају, спавају, сва деца спавају”. Након краћег времена, ви ћете рећи: „А кад се пробуде, постају: ЛАВОВИ!”. Ово је знак за њих да се буде и претварају да су животиња коју сте навели. Дозволите им да сами одаберу која ће животиња да буду следећи пут. Добра ствар је што у игри морају да науче да у секунди промене расположење од опасне животиње до дубоког сна, и обрнуто.
И на крају…
Свако дете ће понекад бити импулсивно, нервозно, љуто. Ово је део одрастања и њиховог проналажења у свету око себе. Самоконтрола се гради временом, и немојте журити и очекивати разултате за месец или два. Васпитавање здравих, способних, паметних малих људи захтева време. Ваш задатак је да им обезбедите прилике да расту и развијају се на прави начин и водите их на том путу.
Приредила А. Ц.
Извор: Зелена учионица