Страшно је важно да родитељи раде на развоју самопоуздања своје деце. Пре две године, научници са Универзитета Вашингтон дошли су до закључка да се самопоуздање детета гради до 5. године живота. Већ од тог узраста се не може много ствари променити. А добро је познато да је управо самопоуздање кључ за успех у животу.
А шта је заправо самопозудање?
Самопоуздање је уверење да можете да управљате својим телом, понашањем и изазовима на које наилазите у свету око себе. Ако наша деца верују у себе, преузимаће више ризика у животу, чешће ће остваривати задате циљеве и постићи велике ствари. Добра вест је да самопоуздање није нешто што се добија (или не добија) рођењем, већ се на његовом развијању мора радити. Родитељи могу помоћи деци да развију бољу слику о себи тако што ће им створити прилике да вежбају и усавршавају своје вештине. Дозволите им да греше, али будите ту да их бодрите како би наставили да покушавају.
Основни извор дететовог самопоуздања је – родитељ. А ако не знате одакле да кренете, ево неколико ефективних начина да помогнете детету да постане срећно, самоуверено и успешно.
1. Помозите им да поправе слику коју имају о себи тако што ће радити на говору тела.
Да би неко поправио слику о себи потребно је да уме да се понаша онако како жели да себе види. У неком тренутку, та створена слика постаје стварност. Покушајте ово: Учинити своје тело „вишим” тако што ћете исправити леђа, спустити рамена и подићи главу. Истог тренутка осетићете како вам самопоуздање расте. Ваше дете мора на себе да гледа као на неког ко може урадити велике ствари и ко је вредан љубави. Дакле, научите га да ствара ту слику о себи да би то могао да постане.
2. Дозволите деци да праве сопствене изборе
Када деца добију могућност да праве изборе у складу са својим годинама, осете већу моћ, а самим тим и веће самопоуздање.
3. Пазите да их не хвалите превише
То их неће натерати да се више труде и раде боље. У ствари, ако говорите деци да су јединствена и ванредно паметна и талентована, лако ће се обесхрабрити кад наиђу на препреку или задатак који је можда мало тежи. Ако похвале дозирате, биће мотивисанији да се труде кад наиђу на изазовније задатке.
И још једно правило – увек хвалите труд, а не резултат.
4. Научите дете манирима.
Можда вам се чини као мало чудан савет, али знати како се треба неком правилно обратити, како се понашати кад неком треба помоћ, или чак како се поставља сто за ручавање, једна је од ствари коју ће околина приметити, а то ће вашем детету подићи самопоуздање.
5. Научите дете да решава проблеме.
Када се појави проблем, не решавајте га уместо детета, већ му помозите да то уради само. Као родитељ, ви имате задатак да водите дете и подржите његов труд када решава одређени проблем, али не да сами урадите посао уместо њега. Понекад, кад се суоче са тешким ситуацијама, то може бити одлична прилика да, кроз решавање проблема, развију осећај самоуверености и способности. Дете треба да храбрите, али не и да дозволите да се ослони на вас да ћете ускочити са решењем. Уместо тога, станите са стране и будите сасвим мало од помоћи, али саветом и охрабрењем, никако деловањем.
6. Доделите им одговорности.
Одгајање самопоузданог детета подразумева и обавезе у кући. Добро је за вас, добро је за дете. Зашто је то важно? Ово им помаже да се осете вреднијим и каналише њихову енергију у пожељно понашање. Могу да сложе обућу, наместе кревет, обришу прашину.
А кад све то заврше, остаје један тежак али важан задатак за вас – никад не поправљајте оно што су урадили.
7. Покушајте да побољшате сопствено самопоуздање.
Ово је најважнији корак. Као одрасла и формирана личност, вероватно нећете моћи да се промените из корена, али покушајте да урадите макар толико да дете не види кад корите себе. Не дозволите да примете ако вам мањка самопоуздања. Јер, ви сте њихов узор.
На крају, наш задатак као родитеља је да одгајимо срећну децу, а посао око тога почиње још док су деца веома мала. Сва деца у неком тренутку одрасту и почну да воде свој живот. А како ће живети зависи много од тога да ли смо ми, родитељи, били у стању да се издигнемо из сопственог стреса и анксиозности, као и да се одупремо жељи да контролишемо своју децу.
А. Ц.