Kako smo naučili da poštujemo sebe? I da li smo naučili?
Odgovor na ovo pitanje daje nam Tamara Kostić, psiholog.
Na svom putu sam se dosta preispitivala oko ove teme i nisam ni sama sigurna kada sam to naučila. Često mislimo da je samopoštovanje vezano samo za brigu o sebi, sposobnost da se zauzmemo za sebe ili odbranimo od pojedinih reakcija drugih ljudi koji misle da mogu sa nama kako oni hoće. I sve to je veoma važno. Lične granice su jedan deo odgovora na ovo pitanje. Međutim, granice nam nisu neophodne samo u relacijama sa drugim ljudima, nego i sa nama samima. A da bi deca imala dobar primer i učila od nas kako se granice postavljaju, važno je da prvo nasamo razmislimo o tome.
Samopoštovanje se gradi odlukom da ne preskočimo obrok.
Gradi se odlaskom na spavanje kada nam je potrebno, a ne kad padnemo od umora.
Izgrađuje se baš onda kada „stojimo iza sopstvene reči“.
Razvija se kada se suočavamo sa neprijatnošću.
Jača kada priznamo svoju grešku.
Samopoštovanje dolazi onda kada iznova razmišljamo o sopstvenim ciljevima.
Nakon što promislimo o ovim pitanjima iz pozicije odraslog, možemo da odemo korak dalje i osvrnemo se na to kako deci da ponudimo (dovoljno) dobar primer i kako da ih podržavamo na tom putu.
Samopoštovanje i učenje
Put ka samopoštovanju počinje od ciljeva. Nevezano za uzrast, svaki školarac može (makar uz našu pomoć) da definiše šta želi da postigne u narednom periodu. U tom početnom „napipavanju“ ciljeva koji su u vezi sa školom, važno je prepoznati da li su ti ciljevi potekli od odraslog ili su to dečiji ciljevi. Zato je ključno da primećujemo:
- Šta je ono što je u detetovim ciljevima lično?
- Kako znamo da dete prepoznaje šta želi?
- Umemo li da identifikujemo da dete svojim ciljem želi da usreći nas?
Kada pomognemo deci da definišu svoje lične ciljeve usklađene sa njihovim, a ne sa našim očekivanjima, uspeli smo. To što deca prepoznaju kao važno za svoje učenje, školske obaveze ili školovanje u celini, postaju njihove želje.
Naravno, može da se desi da dete kaže da nema nikakve ciljeve, da mu ništa u vezi sa učenjem nije važno. Tada bi bilo važno razmišljati u pravcu načina na koje se igra, kako provodi slobodno vreme, koje hobije bira. To nam može dati informaciju o tome koji bi cilj potencijalno odgovarao detetu i šta zapravo želi. Ukoliko ni tada nema odgovora, možda je potrebno obratiti se za stručni savet nekome sa strane.
Odricanje i samopoštovanje
Hajde sada da zamislimo da dete kaže da ima jedan ili više jasnih ciljeva u vezi sa učenjem ili školovanjem. Ako primećujemo da zaboravlja na cilj ili da nerado ispunjava zadatke u vezi sa ciljem, možda samo nedostaje podrške u razvoju radnih navika. Dete to treba da nauči da savlada. Ne ume samostalno. Nije dovoljno reći: „Uči.“ ili „Završi domaći.“ kada ono samo ne razume i ne oseća zašto to treba da uradi. Deci često nedostaje igra, stvaranje i izazov. A učenje i školske obaveze to uglavnom ne nude. Zato deca ne poznaju odricanje dok im ne pružimo podršku u tome. Dečji život pre škole je bezbrižan i ne zahteva skoro nikakva odricanja, a baš tako i treba da bude. Međutim, sa sazrevanjem je deci potrebno da savladaju ovaj razvojni zadatak. Kratkoročno odricanje prijatnosti, igre i zabave je potrebna lekcija za život. Znamo i sami koliko nam je to bilo važno tokom školovanja, ali je važno čak i dan danas, u obavljanju posla ili drugih svakodnevnih obaveza.
Dakle, ono što je detetu potrebno kao poruka od odraslog je da odricanje nije kazna i da nije kažnjeno zato što će raditi domaći. Odricanje je mali deo dana, deo života i deo celokupnog puta kroz koje će dete proći, na ovaj ili onaj način. Bez odricanja nema stabilnog samopoštovanja. To je nešto što iz ugla odraslog znamo, ali dete ni ne naslućuje. Zato su ljubav i podrška ovde ključni. Važno je pronaći kanal kroz koji će dete to razumeti.
S druge strane, nerado obavljanje zadataka nije uvek ni pokazatelj da treba ići u pravcu radnih navika. Ovo može biti podsetnik da postavljeni cilj nije ličan i da ne potiče iz deteta, nego je naš. Mi smo ga detetu nametnuli. Možda nismo ni bili svesni da to radimo. Ovo je zato važan trenutak u kom treba da zastanemo.
U tom slučaju možemo da se vratimo na prethodni korak i ponovo, zajedno sa detetom definišemo šta je ono što je predmet interesovanja, koje su najvažnije detetove želje i tako dalje. Vraćanje na prethodni korak nije neuspeh. Naprotiv. To je razgovor koji može da nam donese samo više razumevanja i bliskosti.
Izgraditi samopouzdanje i samopoštovanje deteta u učenju je veoma težak zadatak. Obavljamo ga skoro svakim kontaktom sa detetom: kada pričamo o svojim obavezama, kada pitamo šta je bilo u školi, kada objašnjavamo lekciju koju ne razume i kada pohvaljujemo urađen domaći zadatak. Stalno. Zato su i greške odraslih u redu. Ne možemo uvek biti svesni da činimo korak u razvoju samopoštovanja kod deteta. Ipak, ono što možemo je da sebi postavljamo ova i slična pitanja i da se trudimo da budemo dovoljno dobar primer osobe koja poštuje sebe i stoji iza svoje reči. To nikad nije izgubljen trud.
Piše: Tamara Kostić, psiholog, @ucenje_za_tebe