Како смо научили да поштујемо себе? И да ли смо научили?
Одговор на ово питање даје нам Тамара Костић, психолог.
На свом путу сам се доста преиспитивала око ове теме и нисам ни сама сигурна када сам то научила. Често мислимо да је самопоштовање везано само за бригу о себи, способност да се заузмемо за себе или одбранимо од појединих реакција других људи који мисле да могу са нама како они хоће. И све то је веома важно. Личне границе су један део одговора на ово питање. Међутим, границе нам нису неопходне само у релацијама са другим људима, него и са нама самима. А да би деца имала добар пример и учила од нас како се границе постављају, важно је да прво насамо размислимо о томе.
Самопоштовање се гради одлуком да не прескочимо оброк.
Гради се одласком на спавање када нам је потребно, а не кад паднемо од умора.
Изграђује се баш онда када „стојимо иза сопствене речи“.
Развија се када се суочавамо са непријатношћу.
Јача када признамо своју грешку.
Самопоштовање долази онда када изнова размишљамо о сопственим циљевима.
Након што промислимо о овим питањима из позиције одраслог, можемо да одемо корак даље и осврнемо се на то како деци да понудимо (довољно) добар пример и како да их подржавамо на том путу.
Самопоштовање и учење
Пут ка самопоштовању почиње од циљева. Невезано за узраст, сваки школарац може (макар уз нашу помоћ) да дефинише шта жели да постигне у наредном периоду. У том почетном „напипавању“ циљева који су у вези са школом, важно је препознати да ли су ти циљеви потекли од одраслог или су то дечији циљеви. Зато је кључно да примећујемо:
- Шта је оно што је у дететовим циљевима лично?
- Како знамо да дете препознаје шта жели?
- Умемо ли да идентификујемо да дете својим циљем жели да усрећи нас?
Када помогнемо деци да дефинишу своје личне циљеве усклађене са њиховим, а не са нашим очекивањима, успели смо. То што деца препознају као важно за своје учење, школске обавезе или школовање у целини, постају њихове жеље.
Наравно, може да се деси да дете каже да нема никакве циљеве, да му ништа у вези са учењем није важно. Тада би било важно размишљати у правцу начина на које се игра, како проводи слободно време, које хобије бира. То нам може дати информацију о томе који би циљ потенцијално одговарао детету и шта заправо жели. Уколико ни тада нема одговора, можда је потребно обратити се за стручни савет некоме са стране.
Одрицање и самопоштовање
Хајде сада да замислимо да дете каже да има један или више јасних циљева у вези са учењем или школовањем. Ако примећујемо да заборавља на циљ или да нерадо испуњава задатке у вези са циљем, можда само недостаје подршке у развоју радних навика. Дете то треба да научи да савлада. Не уме самостално. Није довољно рећи: „Учи.“ или „Заврши домаћи.“ када оно само не разуме и не осећа зашто то треба да уради. Деци често недостаје игра, стварање и изазов. А учење и школске обавезе то углавном не нуде. Зато деца не познају одрицање док им не пружимо подршку у томе. Дечји живот пре школе је безбрижан и не захтева скоро никаква одрицања, а баш тако и треба да буде. Међутим, са сазревањем је деци потребно да савладају овај развојни задатак. Краткорочно одрицање пријатности, игре и забаве је потребна лекција за живот. Знамо и сами колико нам је то било важно током школовања, али је важно чак и дан данас, у обављању посла или других свакодневних обавеза.
Дакле, оно што је детету потребно као порука од одраслог је да одрицање није казна и да није кажњено зато што ће радити домаћи. Одрицање је мали део дана, део живота и део целокупног пута кроз које ће дете проћи, на овај или онај начин. Без одрицања нема стабилног самопоштовања. То је нешто што из угла одраслог знамо, али дете ни не наслућује. Зато су љубав и подршка овде кључни. Важно је пронаћи канал кроз који ће дете то разумети.
С друге стране, нерадо обављање задатака није увек ни показатељ да треба ићи у правцу радних навика. Ово може бити подсетник да постављени циљ није личан и да не потиче из детета, него је наш. Ми смо га детету наметнули. Можда нисмо ни били свесни да то радимо. Ово је зато важан тренутак у ком треба да застанемо.
У том случају можемо да се вратимо на претходни корак и поново, заједно са дететом дефинишемо шта је оно што је предмет интересовања, које су најважније дететове жеље и тако даље. Враћање на претходни корак није неуспех. Напротив. То је разговор који може да нам донесе само више разумевања и блискости.
Изградити самопоуздање и самопоштовање детета у учењу је веома тежак задатак. Обављамо га скоро сваким контактом са дететом: када причамо о својим обавезама, када питамо шта је било у школи, када објашњавамо лекцију коју не разуме и када похваљујемо урађен домаћи задатак. Стално. Зато су и грешке одраслих у реду. Не можемо увек бити свесни да чинимо корак у развоју самопоштовања код детета. Ипак, оно што можемо је да себи постављамо ова и слична питања и да се трудимо да будемо довољно добар пример особе која поштује себе и стоји иза своје речи. То никад није изгубљен труд.
Пише: Тамара Костић, психолог, @ucenje_za_tebe