Jesenje slike
— U jesen lišće više nije zeleno, nego je boje zlata, narandžasto i žuto. Celi naš grad preplavljen je lišćem. Zeleno i sunčano doba prošlo je, sada je hladno i kišovito vreme. Blatnjavo je i deca više neće da izlaze napolje, ali uživaju u lepoj boji jeseni. Sunce je otišlo iza oblaka i nebo je postalo ljubičasto. Magla se pojavila i zaklonila vidik.
— Ja zaista volim jesen. Jesen je puna lepih boja. Ja volim žuto.
Sve je pokrio sneg
Pao je sneg. Pažljivo posmatram prirodu. Biljke su uvenule i drveće je obelelo.
Oko mene je sve pokriveno belim pokrivačem. Snažan povetrac je pokrio ceo moj zavičaj. Razne biljke, trava, cveće, drveće se nalaze pod snegom. Treba se dobro obući, jer i nas može zahvatiti sneg. Krov kuće je dobio lepu, belu boju i na njemu su se pojavile ledenice.
Deca se veoma raduju. Veje sneg.
Moj otac
Moj otac je veoma pouzdan i hrabar. On ima braon oči i crnu kosu. Volim da provodim vreme sa njim. Ja mnogo volim svog oca.
Očevi su, možda, strogi, ali žele najbolje za svoju decu. Ako si nemiran i neposlušan, otac te kazni. Svi mi ljudi moramo biti dobri. Dobrota se uvek isplati. Roditelji se moraju slušati. Svako treba da se ugleda na svog oca, od njega će naučiti najbolje.
Pričam vam o svom drugu
Ja imam puno dobrih drugara, ali samo je jedan najbolji. On ima braon oči i crnu kosu.
Najviše volim da se igram sa njim jer se uvek prilagodimo jedan drugom. On je partner u svemu i uvek me podržava i pomaže u svim nepogodama. Osobine imamo iste. Jedino se po izgledu razlikujemo. On ima ista osećanja kao i ja. Uvek me štiti i brani, ali i ja njega. On je za mene pravi drug, kog niko ne može da zameni. Niko ne može naše drugarstvo da raskine.
Ja ne mogu da kažem da mi ostali nisu drugari , ali najbolji drug ide dalje i uvek će ostati u mom srcu.
Strahinja, III razred
Moje odeljenje
Moje odeljenje je najbolje na svetu. Kada bih mogao da biram, uvek bih ovakvo odeljenje izabrao. Svi smo različiti, zanimljivi, spremni na igru i nova znanja.
Sada smo svi u četvrtom razredu. Kada se setim naših nestašluka u prvom razredu, slatko se nasmejem. Najviše me zasmeje kada se setim deljenja školskog dvorišta na „teritorije―, gde je svaka grupa imala svoju. Niko nije smeo da uđe na „našu teritoriju―, inače dođe do tuče. Zbog toga smo imali dosta problema sa nastavnicom i roditeljima, koji su nam jedva objasnili da je dvorište zajedničko, a posebno da ne igramo igre u kojima se bijemo i svađamo.
U drugom razredu smo postali pametniji i razumniji. Dečaci su se manje tukli i družili su se sa devojčicama, a pojedinci su nagrađivani za svoje uspehe na raznim takmičenjima. Žao nam je što je naš drug David otišao u drugu školu i svima ostavio tugu u srcu. Taj nedostatak nadoknađen je u trećem razredu, kada su odeljenje ukrasili novi drug Bajram i drugarica Anđela. Bili smo presrećni. U njihovom društvu smo polako zaboravili da nam je jedan drug otišao.
Marljivo smo učili i radili i sticali sve više znanja, a na zanimljiv način smo učili kada smo išli u Botaničku baštu, na izlet u Mali Iđoš, na rekreativnu nastavu na Rudnik, u pozorište, u bioskop…
Brzo je došao taj četvrti razred. Nova nastavnica engleskog jezika nam je dala znak da moramo više da učimo i vežbamo, da bi stekli znanje i zaslužili dobre ocene, ali i to smo zajedno prebrodili.
Biće nam žao kada budemo napustili učiteljicu, jer smo sve lepe i zanimljive događaje proveli sa njom.
Dušan MARKOVIĆ, 4/4
Opis jednog prolećnog dana
Većina godišnjih doba ima nešto posebno po čemu se razlikuje od ostale braće i sestara.
Kao po pravilu, omiljeno dete u porodici je ono najmlađe. Ono najranije ustaje i budi sve po kući.
Najviše se buni Zima, ali i ona mora popustiti pred tolikim nestašlucima.
I ovog jutra Proleće žmirka gledajući kako se Sunce polako penje stepenicama svoga Dvora. Sunčevi zraci obasjavaju zemlju i svaka biljka postaje nekako viša i lepša. Osećam toplinu zraka na svom licu. Drveće oblači zelenu košulju. Stara lipa je ponovo procvetala i opija me svojim mirisom. Lagani povetarac nežno talasa travu. Svakodnevno prisustvujem celodnevnoj žurci leptirova i pčelica.
Prolećnim nestašlucima pridružujem se i ja sa svojim drugarima. Sve je mnogo lakše bez zimske jakne i teških čizama. Šta ima lepše od lopte u ruci i puno drugara oko sebe? Zaista, sve ide u našu korist, svaki dan je duži od prethodnog! Kada čujemo da orkestar cvrčaka svira svoj hit za kraj divnog dana, znamo da je vreme da krenemo kući.
Sve je nekako drugačije, lepše. Proleće nikog ne ostavlja ravnodušnim.
Amar AGOVIĆ, 4/4
Snovi se ipak ostvaruju
Još kao sasvim mala, Tanja je maštala o letenju. Mislila je kako bi bilo lepo da je ona jedina devojčica koja zna da leti. Svako veče, kada bi legla u krevet, Tanja bi sanjala da leti. Rekla je mami da će da nauči da leti, a njena majka je smatrala to samo njenom maštom. U obdaništu niko nije hteo da se druži sa Tanjom; svi su mislili da je jako dosadna zato što stalno gleda u ptice i pčele. Tanja je bila dobra devojčica koja ima snove kao i sva ostala deca na svetu.
Jednog jutra kada je išla sa mamom u obdanište, ugledala je divnog vrapčića povređenog krila. Zastala je, uzela povređenu ptičicu i krenula kući s namerom da joj zavije krilo. Iz sobe je uzela krevetić za lutke i stavila vrapca u njega. Brinula je o njemu i hranila ga. Kada mu je rana zarasla, ljudskim glasom rekao je: „Tanja, pošto si brinula o meni, ja ću ti ispuniti jednu želju!“. Vrabac je znao šta Tanja želi, ali pustio ju je da je sama kaže. Vrabac joj reče: „Sutra ujutru zamisli nešto lepo kada se probudiš, stani na krevet i ispruži ruke!“. Onda vrabac nestade. Tanja je bila srećna što će joj se ispuniti želja. Legla je u krevet i brzo zaspala, a sanjala je leptiriće. Kada se probudila, odmah je stala na krevet, ispružila ruke i poletela! Letela je po sobi i hodala po vazduhu. Brzo je probudila majku i pokazala joj kako se leti. Majka je sve vreme trljala oči u čudu. Uzviknula je: „Tanja, pa ti znaš da letiš!“. Majka je zagrlila Tanju i bila zadovoljna što će se njena devojčica stalno igrati i što više neće biti tužna.
Majka je uhvatila ćerku za ruku, izvadila ključ iz malog džepa i rekla Tanji da otvori vrata. Devojčica to uradi i ugleda u sobi divan krevet, stočić, zid sa nacrtanom šumom i dva prozora sa zavesama. Majka reče: „Ovo je sad tvoja soba u kojoj možeš leteti po ceo dan, ali nemoj nikome reći da umeš da letiš“.
Tanja se stalno zabavljala letenjem. Kada je pošla u školu, bila je đak generacije, a kada je porasla, postala je učiteljica. I uvek je letela!
Milica GRUJIĆ, 4/4