Све док се, као родитељ, ослањате на инстинкт, не можете погрешити. Ово сте милион пута чули. Али заправо није тако. Рецимо, инстинкт родитеља, онај природни нагон, најчешће га тера да детету у свему помогне. Да му дода, придржи, веже те пертле да се он не мучи. Затим, сви волимо да видимо осмехе на лицу своје деце. Да бисмо то постигли, пружамо им понекад много више него што заправо можемо и него што им је потребно. А сви знамо да то није добро. Зато слушати инстинкт није баш увек добра идеја. Он нас може лако одвести погрешним путем.
Баш таквих случајева у свакодневном односу с децом има много. Без намере да свом детету нашкодимо, већ напротив, желећи му само добро, правимо грешке. Али све док сте отворени да научите и свесни да су грешке саставни део родитељства, на правом сте путу да одгајите здраву, срећну и самосталну децу.
Ево неколико таквих грешака којима буквално штетимо деци.
Хвалимо све што направе/ураде
Вероватно вам се чини да је за самопоуздање вашег детета добро да га што више хвалите. Међутим, у томе треба имати меру, из више разлога. Први је тај што су деца врло проницљива. Јако добро знају кад их хвалите јер вам се нешто заиста допада, а кад то чините зато што мислите да „тако треба“. Ваше похвале тиме губе на вредности. А други разлог је тај што, ако дете искрено и радо нешто ради и у томе ужива (рецимо црта или прави занимљиве фигуре од коцкица) претеране похвале ће његову жељу за процесом стварања претворити у жељу да добију вашу похвалу и признање.
Дакле, похвале ДА, али са мером и кад су заслужене.
Пружате им све што пожеле
Врло је важно да родитељ прави разлику између дечјих жеља и потреба. Потребе смо дужни да испунимо и ту нема говора, а жеље су ствар привилегије и ако их пречесто испуњавамо, ми детету одузимамо радост ишчекивања. А поред тога, кад дођемо у ситуацију да једноставно не можемо да испунимо неку жељу дете ће (не својом кривицом) вероватно реаговати бурно.
Испуњавање жеља такође треба строго избегавати као „средство за смирење“ у ситуацијама када дете бесни.
Не успостављате границе
Једна од ствари у којима је тешко сложити се са чувеним Јеспером Јулом је и та да нико није доказао да су деци за здрав развој потребне границе. То доказују сама деца, сваког дана. У оквиру њих, дете се осећа сигурно и заштићено. А сваки покушај померања је разлог да будете задовољни јер то значи да се ваше дете здраво развија. Ипак, да ли ће се граница померити треба да буде одлука родитеља, никако заснована на томе како ће дете реаговати или на томе шта нам је у том тренутку лакше.
Али, не заборавите да права на своје границе има и дете. Ако не жели да дели своје ствари, да загрли баку или да поједе баш сав броколи из тањира, поштујте његове границе.
Дете понашању не учите својим примером
Можете ви цео дан да причате о томе како је важнод а дете чита, ако сами не читате, узалуд вам труд.
Можете век да проведете говорећи о штетности цигарета и газираних пића, ако у фрижидеру имајте кока-колу а уз то сте и пушач, узалуд вам труд.
Можете довека учити дете да није лепо да псује, али ако вам се сваког дана омакне псовка, како очекујете да се детету то не деси?
Низ је бесконачан.
Нисте доследни
Свет је, за децу, прилично хаотично место. Немају уопште много утицаја на то шта ће тог дана радити и како ће им протицати дан, а кад знају шта да очекују, осећају се много боље. То им даје осећај контроле над делом времена које имају само за себе. С друге стране, колико год вама изгледало да се деца радују кад одустанете од нечега што би за њих требало да представља последицу због лошег поступка, заправо им на тај начин шаљете поруку да не могу да знају шта од вас да очекују.
Решавате све ситуације и проблеме уместо њих
Издиктирате им решење тог задатка који имају за домаћи, спакујете књиге, наместите кревет, скупите играчке. Чини вам се да су још мали или бар да не треба да се муче, чека их читав живот рада и одрицања. А заборављате колико им драгоцена искуства и тренутке у којима уче и постају самостални заправо – крадете, радећи ствари уместо њих.
Сувише сте критични
Родитељи критикују увек с добром намером. Желе да њихово дете постане боље, успешније, педантније, организованије. Штагод. Сећате се сигурно оних ситуација кад донесете кући контролни, па мама и тата погледају, а поглед им се залепи за оне задатке које сте урадили погрешно. Све је то из жеље да децу усмеримо и помогнемо им да раде на себи. А заправо је опет тај инстинкт онај који вара. Отворите очи најпре за оно што је дете урадило добро, па тек онда коментаришите грешке. Ако желите да им, поред добрих оцена, сачувате и самопоуздање.