Деца очекују бригу и љубав од својих родитеља. Сигурну луку и уточиште. Породицу као камен темељац свих каснијих међуљудских односа и релација. Али, шта ако су родитељи камен спотицања и токсична база из које крећу и развијају се сви каснији проблеми?
Које су то речи које токсични родитељи изговарају, а које могу утицати на живот детета?
Критика изгледа детета: “Ти си дебео, мали, сувише мршав…”; “Имаш ружну косу.”
Понижавање детета на основу физичког изгледа може повећати ниво несигурности и пореметити телесну схему. То може довести до озбиљних емоционалних проблема, пада самопоуздања, чак и до поремећаји у исхрани. Иако постављање стандарда може бити корисно и здраво, родитељи треба да науче своју децу како да воле себе, без обзира на њихов спољашњи изглед.
Критика детета које се понаша као дете: “Зашто се понашаш тако чудно?”; “Зашто ходаш тим путем?”; „Зашто тако причаш?”; “Зашто се тако крећеш?“
Дете има природну склоност да верује у све што му родитељи кажу. Саркастична или критикујућа питања могу дати детету погрешан утисак да нешто није у реду са њим. Због тога детету постаје веома тешко да буде “свој” пред другим људима, чак и касније, током одраслог доба. Научено је да се осећаја нелагодно и обузето је страхом да ће га други исмејавати или да ће приметити његове недостатке.
Изражавање себичних жеља: “Волео бих да си другачији.”
Родитељи никада не би требало да говоре овакве ствари свом детету. На конто ових примедби дете ствара утисак да не би требало да буде на ту, да је сувишно, да смета, да није пожељно… Нарушава му се осећај личне вредности и моге се јавити прерана депресија или склоност ка самоповређивању. Дете би у присуству родитеља требало да се осећаја вредно и вољено, како би израсло у здраву личност и извукло максимум из својих потенцијала.
Коментар везани за тешкоће у подизању детета. “Коштао си ме много новца.”; „Тако је тешко бринути се о теби.”; “Веома је исцрпљујуће имати те.”
Дете које се осећа као терет има тенденцију да маскира или сакрије своје праве потребе, осећања и проблеме, само да би избегло љутњу својих родитеља. Показало се да ово избегавање доводи до тога да дете постаје насилно или склоно крађи.
Прављење нездравих поређења. „Зашто ниси као твоја браћа и сестре, рођаци или друга деца?“; “Друга деца су боља од тебе.”
Оваква поређења могу нарушити дететово самопоуздање и навести га да мисли како никада неће бити довољно добро, ма колико се трудило. Истовремено, упоређујући браћу и сестре, негује се нездрав однос међу њима, гајећи завист, љутњу и љубомору.
Коришћење увредљивих речи и изјава: “Ти си глуп, бескористан!”; „Никада то нећеш успети!“
Оваквим примедбама родитељи развијају осећај безвредности, мањак самопоуздања и самопоштовања, уместо да буду извор охрабрења, подршке и разумевања.
Претње одласком: “Оставићу те ако ме не послушаш.”
Ове реченице ће код детета створити паралишући страх од напуштања. Оно може постати “лепљиво и превише зависно”, што ремети све потенцијалне међуљудске и емотивне односе, услед параноидности да ће га вољене особе напустити због онога што оно јесте. Кроз живот корача огорчен, без поверења у људе и љубав која може да траје.
Давање празних обећања. “Ако урадиш ово, купићу ти ово.”; „Одвешћу те тамо следећи пут.“
Када родитељи дају обећања која не испуњавају, дете се осећа преварено и изиграно, чиме се нарушава његово поверење. Лажна обећања уче дете да не верује другим људима, чак ни онда када би требало.
Детињство је суштинско поглавље у животу сваке особе, јер се тада гради личност, понашање и поверење. Следећи пут, пре него што у налету негативних емоција кажете неку од горе наведених реченица своме детету, застаните пар секунди и размислите колику му поренцијалну штету тиме наносите. Реч може да заболи подједнако снажно као физички ударац, имајте то на уму.
Аутор: Ирина Дугоњивац
Извор: Психолошко саветовалиште