Sve dok se, kao roditelj, oslanjate na instinkt, ne možete pogrešiti. Ovo ste milion puta čuli. Ali zapravo nije tako. Recimo, instinkt roditelja, onaj prirodni nagon, najčešće ga tera da detetu u svemu pomogne. Da mu doda, pridrži, veže te pertle da se on ne muči. Zatim, svi volimo da vidimo osmehe na licu svoje dece. Da bismo to postigli, pružamo im ponekad mnogo više nego što zapravo možemo i nego što im je potrebno. A svi znamo da to nije dobro. Zato slušati instinkt nije baš uvek dobra ideja. On nas može lako odvesti pogrešnim putem.
Baš takvih slučajeva u svakodnevnom odnosu s decom ima mnogo. Bez namere da svom detetu naškodimo, već naprotiv, želeći mu samo dobro, pravimo greške. Ali sve dok ste otvoreni da naučite i svesni da su greške sastavni deo roditeljstva, na pravom ste putu da odgajite zdravu, srećnu i samostalnu decu.
Evo nekoliko takvih grešaka kojima bukvalno štetimo deci.
Hvalimo sve što naprave/urade
Verovatno vam se čini da je za samopouzdanje vašeg deteta dobro da ga što više hvalite. Međutim, u tome treba imati meru, iz više razloga. Prvi je taj što su deca vrlo pronicljiva. Jako dobro znaju kad ih hvalite jer vam se nešto zaista dopada, a kad to činite zato što mislite da „tako treba“. Vaše pohvale time gube na vrednosti. A drugi razlog je taj što, ako dete iskreno i rado nešto radi i u tome uživa (recimo crta ili pravi zanimljive figure od kockica) preterane pohvale će njegovu želju za procesom stvaranja pretvoriti u želju da dobiju vašu pohvalu i priznanje.
Dakle, pohvale DA, ali sa merom i kad su zaslužene.
Pružate im sve što požele
Vrlo je važno da roditelj pravi razliku između dečjih želja i potreba. Potrebe smo dužni da ispunimo i tu nema govora, a želje su stvar privilegije i ako ih prečesto ispunjavamo, mi detetu oduzimamo radost iščekivanja. A pored toga, kad dođemo u situaciju da jednostavno ne možemo da ispunimo neku želju dete će (ne svojom krivicom) verovatno reagovati burno.
Ispunjavanje želja takođe treba strogo izbegavati kao „sredstvo za smirenje“ u situacijama kada dete besni.
Ne uspostavljate granice
Jedna od stvari u kojima je teško složiti se sa čuvenim Jesperom Julom je i ta da niko nije dokazao da su deci za zdrav razvoj potrebne granice. To dokazuju sama deca, svakog dana. U okviru njih, dete se oseća sigurno i zaštićeno. A svaki pokušaj pomeranja je razlog da budete zadovoljni jer to znači da se vaše dete zdravo razvija. Ipak, da li će se granica pomeriti treba da bude odluka roditelja, nikako zasnovana na tome kako će dete reagovati ili na tome šta nam je u tom trenutku lakše.
Ali, ne zaboravite da prava na svoje granice ima i dete. Ako ne želi da deli svoje stvari, da zagrli baku ili da pojede baš sav brokoli iz tanjira, poštujte njegove granice.
Dete ponašanju ne učite svojim primerom
Možete vi ceo dan da pričate o tome kako je važnod a dete čita, ako sami ne čitate, uzalud vam trud.
Možete vek da provedete govoreći o štetnosti cigareta i gaziranih pića, ako u frižideru imajte koka-kolu a uz to ste i pušač, uzalud vam trud.
Možete doveka učiti dete da nije lepo da psuje, ali ako vam se svakog dana omakne psovka, kako očekujete da se detetu to ne desi?
Niz je beskonačan.
Niste dosledni
Svet je, za decu, prilično haotično mesto. Nemaju uopšte mnogo uticaja na to šta će tog dana raditi i kako će im proticati dan, a kad znaju šta da očekuju, osećaju se mnogo bolje. To im daje osećaj kontrole nad delom vremena koje imaju samo za sebe. S druge strane, koliko god vama izgledalo da se deca raduju kad odustanete od nečega što bi za njih trebalo da predstavlja posledicu zbog lošeg postupka, zapravo im na taj način šaljete poruku da ne mogu da znaju šta od vas da očekuju.
Rešavate sve situacije i probleme umesto njih
Izdiktirate im rešenje tog zadatka koji imaju za domaći, spakujete knjige, namestite krevet, skupite igračke. Čini vam se da su još mali ili bar da ne treba da se muče, čeka ih čitav život rada i odricanja. A zaboravljate koliko im dragocena iskustva i trenutke u kojima uče i postaju samostalni zapravo – kradete, radeći stvari umesto njih.
Suviše ste kritični
Roditelji kritikuju uvek s dobrom namerom. Žele da njihovo dete postane bolje, uspešnije, pedantnije, organizovanije. Štagod. Sećate se sigurno onih situacija kad donesete kući kontrolni, pa mama i tata pogledaju, a pogled im se zalepi za one zadatke koje ste uradili pogrešno. Sve je to iz želje da decu usmerimo i pomognemo im da rade na sebi. A zapravo je opet taj instinkt onaj koji vara. Otvorite oči najpre za ono što je dete uradilo dobro, pa tek onda komentarišite greške. Ako želite da im, pored dobrih ocena, sačuvate i samopouzdanje.