Krug vikanja.
Gotovo da nema roditelja koji ovo ne razume. I onog koji se nije zapitao ZAŠTO moja deca čekaju da viknem, da bi poslušali? Pa ja ne želim da budem mama koja viče!
Kad želimo da deca nešto urade, a oni ne poslušaju, većina roditelja oseti da nema drugog izbora do da podigne ton.
Možda zvuči kao nemoguća misija potpuno eliminisati vikanje (jer svi nekad vičemo), ali postoje stvari koje možemo uraditi kako bismo ovaj krug prekinuli.
Evo nekoliko saveta za roditelje koji bi voleli da ih deca poslušaju „iz prve“ a da to ne bude iz straha.
1. Smanjite broj instrukcija koje dajete deci.
Ako neprestano ispravljamo i pridikujemo, deca se isključe. Bavite se važnim zadacima i nove uvodite postepeno.
2. Privucite pažnju deteta pre nego što im kažete šta očekujete da urade.
Često vičemo iz druge prostorije očekujući da deca razumeju da je to što mi od njih tražimo važnije od onog što oni trenutno rade. To će razumeti uglavnom deca kojoj je strah motiv. A to ne želite. Zato priđite, privucite pažnju na sebe i dajte jasnu instrukciju.
3. Pohvalite
Ako ste na početku prekidanja kruga vikanja, primetite uvek kad dete posluša iz prve i pohvalite.
4. Dajte detetu jasna uputstva, kako bi razumelo zbog čega nešto radi
Umesto samo „Hajde da se obuješ“ recite „Hajde da se obuješ da bismo malo prošetali.“ Ni vi ne volite kad vam neko daje zadatak, a nemate pojma zbog čega to radite.
5. Ostanite smireni i kad ne ide
To jeste najteže. Ali se setite da to radite da biste dugoročno ostvarili dobar odnos sa svojim detetom.
6. U početku, kad god je moguće, ispratite obavljanje zadatka.
Mala deca lako izgube fokus i zaigraju se. To ne rade namerno, zato ih smireno vraćajte na zadatak.
7. Logičke posledice
Ako dete ne ostavlja to što radi da bi vas poslušalo, onda uključite logičku posledicu. „Izgleda da ti smeta crtani da bi obavio zadatak, zato ću ugasiti/pauzirati dok ne završiš.“
Ako je moguće, trudite se da detetu nudite izbor. „Hoćeš li da pokupiš igračke odmah ili nakon što pojedeš užinu?“
Nije realno očekivati da će ovi saveti učiniti da više nikad ne podignemo ton, ali mogu biti baš veliki korak napred u vašem odnosu sa detetom i njegovom odnosu ka zadacima.
Saveti su zaista korisni, ponekada i preko potrebni, naročito kada stvari odu daleko. A otišle jesu, jer je vika, vrhunac problema i znak nemoći.
Međutim, problem valja rešavati sveobuhvatno, tako što ćemo otkoniti uzroke, da ne bi u kontinuitetu lečili posledice.
A uzroci su vaspitni modeli koji su se savremenoj porodici, nametnuli u vreme tranzicije, devedesetih godina prošlog veka. Umesto batine, dobili smo blagu prinudu i šargarepu kao sredstvo potkupljivanja deteta. Da bi poslušalo, obećamo mu nagradu, uslovimo mu um i damo zadatak. Ako ga ne ispuni, nema nagrade, oduzima mu se.
I niko nije bio protiv zabrane batine, a isto tako niko nije migao očekivati da će šargarepa doneti toliko nevolje. A zašto je tako ? Ako dete nagradimo da bi jelo ili bilo šta uradilo, uništavamo njegovu prirodnu potrebu za hranom i za radom. Krivimo izvornu i preko potrebnu emociju radosti sve do najveće pošasti zvane pohlepa. I sve što radi, radi iz interesa.Ako pak oduzimamo obećanu nagradu, naslojavamo i krivimo izvornu ljutnju, najpre do besa, potom do gneva. Zato se sve više gubi prag tolerancije i deca postaju nasilna. Vraćaju nam milo za drago.
Treća nevolja koja nas snađe, jeste posledica prezaštićivanja od rada, reda i zivota. Ako nema zadatke od malih nogu, kada dete radi u radosti od rada, onda smo dobili lenjo i nesvesno dete.
Kada ugrozimo tri zdrave emocije, na dete se okrećemo pridikama i razgovorima. U takvim okolnostima to nije human razgovor, već napad na zdravu emociju tuge, a kao posledicu imamo zavidno i nevoljno dete.
Na kraju, a možda i ispred svega, je šteta učinjena kada dete nekritički stavimo pred ekran. I stručne službe se slažu, da dete ne sme pred ekran do treće godine, da se utemelji u realnom svetu. Nakon toga pomalo i selektivno. U suprotnom, imamo zavisno, ustrašeno, agresivno ili autoagresivno dete. I da ne dužim, ekran formira ličnist deteta, razvija imitatorski um i menja prirodu čoveka. Neko se pobrinuo da tako bude, mi smo stihijno sve prihvatali i eto ga problema.
Dakle, Srbija ima rešenje, nije pretenciozno, ako to kažem, jer Znanjem Izvornog vaspitanja Prof. Milice Novković, otklanjamo uzrok, harmonizujemo emocije i zadobijamo vrlinske vrednisti, koje zaista živimo.
Kako deca, tako odrasli. Jer, iluzija je čekati sistemsku promenu, ona se dešava kada za to dođe istorijski trenutak, za promenu svesti, za spas porodice imamo, naučno utemeljeno Znanje. Šta nam treba više od toga.