Када радите један од убедљиво најстреснијих послова на свету, као што је дечја анестезиологија, ви сваког дана стојите на танкој линији између детињег живота или смрти. Тада морате наћи нешто за шта ћете се ухватити…
На западу ће то бити једно апсолутно поштовање од стране целокупног друштва и веома висок животни стандард који ће вам омогућити да у своје слободно време немате малтене никакав стрес.
Код нас, као и увек, морате импровизовати.
И бити помало Чаробњак.
И фокусирати се на чисту љубав према медицини и животном позиву да изнова и изнова дајете све од себе како бисте спасли дечје животе.
Уколико имате ту срећу у несрећи да сте дете и да вам треба (на пример) операција крајника и да живите у Београду, анестезију ће вам водити можда моја дивна пријатељица. Препознаћете је по великим, топлим и паметним очима између капе и маске са шареним медведићима.
Дан пре ће вам те добре очи приликом преоперативне припреме наложити да сутрадан под обавезно понесете вашу омиљену играчку на операцију, да вам буде талија и да вам држи страх.
На сликама је управо омањи избор тих играчака са њеног претходног дежурства. И онда ће та играчка када сутра уђете у ту увек непријатно и претерано осветљену собу бити прва накачена на ЕКГ и добиће инјекцију. Исто као и ви мало касније.
Одмах након тога ће вам бити стављена маска са инхалационим анестетиком и биће од вас тражено да певате своју омиљену песму. Успут ће вам бити речено да то урадите обавезно из свег гласа, како би вас мама или тата чули на озвучењу у соби у којој вас чекају преко (свакако фиктивног) микрофона у вашој маски. Наравно, неће вам бити речено да ћете се што више вичете нагутати и више анестетика и постепено постати блажени, смирени и потпуно без бола и страха.
И потом врхунац. Чим се пробудите и видите те топле и паметне очи како се смеше изнад вас, срећне што је све прошло добро и што је још један бод уписан на ову нашу страну, добићете једно важно питање:
„Млади господине/млада госпођице који је ваш омиљени сладолед?“
И одмах потом велики рецепт у руке са све правим печатом на коме пише типа „Пола килограма каприја. Хитно!“
И потом: „Мора, џабе се опирете, рана од крајника је свежа. Мора добро да се расхлади, да не би било неких компликација“
Ту, онда, креће голицање, из све снаге, чисто да вас до краја разбуди, да провери да ли је све дефинитивно добро са вама. А и да не бисте ни осетили док вредне инструментарке скидају хиљаду и један фластер са вас, док се клиберите на сав глас.
Обично их оперишу шесторо за преподне. Замислите ту собу. Шесторо малених јунака.
Шесторо јутрос престрављених, па потом најсрећнијих и најзахвалнијих мајки/очева. И сви ти килограми сладоледа… И велику мењажу и мачевање кашикама кад се свакоме смучи свој.
Каже моја пријатељица да увек сврати до те собе када пође кући, јер се због тог призора и даље бави тим проклетим и благословеним послом. И остаје овде. Уместо да лепо црта оне обрве, буде госпођа и ужива по неким Малдивима.
„Волим их тако мусаве док машу и вичу ‘ено моје докторке!’ Тај призор нема цену…“
А ја се мислим, какви су то Дискретни Хероји! Колико смо само срећни што их још увек имамо у земљи!
И колико волим ту жену. Те топле, добре и паметне очи на које бих се увек кладио када је тешко. И када нам треба неки Чаробњак у нашем углу.
Сигуран сам да и даље пред улазак у салу љуби онај крстић око врата и говори тиху молитву, као ономад кад смо улазили на испит из фармакологије. Мада је, као и увек, штреберски све знала…
Мада, знајући је сада већ дуго, питам се, да ли се уопште моли? Или нам је све време подметнут Анђео у телу жене. А то ради само да би нам свима заварала траг.
А можда и није битно. Само нека је чува Бог, као што она чува сву ту дечицу.
Аутор: Владимир Ђурић, психијатар