Сигурни и стабилни родитељи одгајају привржену децу

фебруар 24, 2019

Обрасци везивања деце и родитеља


Дете је од рођења изложено социјалном контексту окружења, који може бити стимулативан, али који може имати и негативан утицај на његов раст и развој. Интеракције са родитељима и другим људима помажу да дете развије социјалне, али и емоционалне вештине. Када у детињству дете није осетило љубав, пажњу родитеља и када нису испуњене његове емоционалне потребе, личност се развија на посебан начин. Стога породица представља основу развоја детета, а родитељи моделе понашања.

Сигурна приврженост

Детињство сваког детета је другачије, јер су родитељи и деца различити ( почевши од особина личности, окружења у којем живе, послова којима се баве) али постоје обрасци понашања који су заједнички и који произилазе из родитељског односа. Масовне студије о утицају родитељства и пракса показале су да родитељи својим приступом обликују структуру дететове личности, и на тај начин припремају дете за спољашњи свет ван породице. Колико су родитељи испуњени и задовољни, толико ће себе дати у односу са својим дететом.
Сигурни и стабилни родитељи одгајају привржену децу, децу која осећају да их они подржавају (воде отворену комуникацију, добијају и упућују похвале, прихватају критике на рационалан начин, не испољавају бес). Деца која су одрасла окружена топлином и љубављу научила су да односи са другима треба да буду подржавајући, знају да њихово окружење треба истражити, пронаћи себе али да су поред тога окружени људима који брину о њима. Таква деца имају сигурну базу, теже ка просоцијалном развоју и одупиру се ризицима данашњице – сигурна приврженост.

Несигурна приврженост

Са друге стране, дете које су одгајили несигурни, непоуздани родитељи, они који имају предрасуде према другима, преносе тај образац на своје дете и чине га неповерљивим, непоузданим и несигурним у односима са другима. Тако разликујемо несигурну избегавајућу, амбивалентну и дезорганизовану приврженост. Присуством ових образаца дете неће знати како да се постави у предстојећим релацијама, јер ће му свака изгледати застрашујуће. Овакав модел родитељства дете усмерава само на себе, без могућности везивања за друге. Одрастањем дете има потребу да успостави однос са неким, али се плаши одбацивања. Несигуран образац везивања одражава се касније на избор пријатеља, партнера и целокупне животне релације.
Кроз сигурне или несигурне обрасце везивања, интеракције са родитељима дете учи о својим осећањима, да сагледава себе и друге. Начин на који родитељи разговарају, њихове речи, гестови, утичу на то како ће дете пребродити одређену непријатност и изборити се са њоме. Првобитне реакције у детињству уче се и преносе на одрасло доба када особа испољава емоције, како позитивне тако и негативне и регулише своје страхове. За разлику од сигурног обрасца, који помаже детету да каналише емоције, несигуран образац везивања чини дете емотивно неуравнотеженим при чему оно постаје превише емотивно или гради око себе баријере.
Будимо градитељи дечије сигурности и самопоуздања. Родитељство представља озбиљан задатак, зато будимо на висини задатка и не дозволимо да нас лични страхови и незадовољства спутавају у обављању једне од најважнијих животних улога.
У наредном тексту биће речи о типовима и последицама несигурне привржености деце према родитељима.

Сања Трајков
Спец.педагог, дефектолог

Извор: blog.animaplus.rs

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама