Полазак у вртић је, без сумње, велики корак у развоју детета. Иако већина деце пролази кроз период адаптације са умереним потешкоћама, за неке малишане ово искуство може бити изразито стресно. Као родитељ, кључно је да умете да препознате симптоме који указују на тежак период прилагођавања, а који се могу манифестовати на различите начине.
Физички симптоми: Тело као огледало стреса
Дечје тело често реагује на емоционални стрес, јер деца још немају развијене вербалне способности да изразе своја осећања. Истраживање објављено у „Journal of Applied Developmental Psychology“ наводи да су психосоматски симптоми чести код деце током периода адаптације.
Болови у стомаку и главобоља: Необјашњиви и понављајући болови у стомаку или главобоља, посебно ујутру пред полазак у вртић, могу бити јасан знак стреса. Дете не измишља бол, већ му тело заиста реагује на анксиозност. Важно је потражити мишљење педијатра како би се искључили медицински узроци, али често је у питању емоционална реакција.
Проблеми са спавањем: Анксиозност се често преноси у сан. Дете које је раније спавало мирно сада може имати ноћне море, често се будити плачући или имати потешкоће да заспи. У неким случајевима, може се јавити и потреба да спава са родитељима, иако је то раније превазишло.
Губитак апетита: Стрес може утицати на пробавни систем, што доводи до смањеног апетита. Дете може да одбија омиљену храну, једе мање него обично или се жали на мучнину.
Емоционалне и бихевиоралне промене: Промена понашања
Ово су најуочљивији симптоми. Студија из „Child Development“ истиче да су регресивна и агресивна понашања често повезана са стресом одвајања.
Регресивно понашање: Ово је један од најчешћих знакова. Дете се враћа на понашања која је већ превазишло. Може поново почети да сиса палац, тражи цуцлу или флашицу, или да се враћа на мокрење у кревет, иако је раније било суво. Ово понашање је дететов начин да тражи утеху и сигурност из ранијег, безбрижнијег периода.
Повећана раздражљивост и агресија: Дете које је раније било мирно и весело може постати лако фрустрирано, плачљиво и бесно. Може испољавати агресију према родитељима, браћи, сестрама или чак према себи (грижење руку, ударање главом). Ова понашања су резултат нагомиланог стреса и немоћи да се он изрази на здравији начин.
Повлачење и пасивност: Док нека деца постају агресивна, друга се повлаче у себе. Могу постати тиха, незаинтересована за игру и интеракцију, чак и код куће. Посматрају дешавања са стране и избегавају контакт са другима.
Појачан страх од одвајања: Иако је нормално да дете плаче при одвајању, ако се плач наставља или погоршава након неколико недеља, то је јасан сигнал. Дете постаје претерано „прилепљено“ за родитеља, не дозвољава му да оде из собе чак ни на кратко, и показује екстремну анксиозност при сваком знаку да ће се родитељ удаљити.
Промене у говору и комуникацији
Стрес може утицати на говорне способности детета. „Pediatrics & Child Helath“ наводи да се код неке деце може привремено појавити застој у развоју говора или чак враћање на раније фазе. Дете које је раније лепо причало може постати мање комуникативно, имати потешкоћа у изражавању мисли или почети да муца.
Важно је нагласити да је већина ових симптома привремена и да ће се стање побољшати са прилагођавањем детета на ново окружење. Међутим, ако се симптоми настављају дуже од месец дана, а дете не показује знаке побољшања, препоручује се да разговарате са васпитачима и педијатром. Они вам могу пружити савете и подршку како бисте помогли свом детету да лакше преброди овај изазовни период. Не заборавите, ваша љубав и подршка су најважнији.
Када приметите да ваше дете испољава неке од ових симптома, важно је да знате како да реагујете на правилан начин. Ево савета, поткрепљених препорукама стручњака, о томе како да помогнете свом детету да лакше преброди период адаптације на вртић.
Будите подршка и разумевање
Прво и најважније правило је да не умањујете дететова осећања. Нека истраживања у области дечје психологије, као што су она са Универзитета у Масачусетсу, наглашавају да је признавање и валидација дететових емоција кључна за развој емоционалне интелигенције.
Разговарајте са дететом: Чак и ако не може вербално да објасни како се осећа, питајте га о дану у вртићу. Користите једноставне реченице попут: „Знам да ти је тешко што сам отишла“ или „У реду је да будеш тужан“.
Покажите емпатију: Физички контакт, као што је загрљај или мажење, пружа утеху и сигурност. Реците му: „Ту сам за тебе, заједно ћемо ово проћи.“
Успоставите рутину и ритуале
Деца најбоље функционишу у окружењу са јасним правилима и рутином. То им пружа осећај сигурности. Истраживања са Института за здравље детета показују да доследност у свакодневним активностима смањује анксиозност код деце.
Ритуал одласка у вртић: Створите кратак, доследан ритуал за свако јутро. То може бити кратка песмица, пољубац на образ или загрљај. Ритуал чини одвајање предвидљивим, а самим тим и мање стресним.
Рутина по повратку кући: Договорите се са дететом шта ћете радити по повратку из вртића. То може бити кратка заједничка игра, ужина или читање омиљене приче. Ово помаже детету да се „пребаци“ из вртићког у породично окружење.
Сарађујте са васпитачима
Васпитачи су ваши савезници у овом процесу. Истраживања истичу да блиска сарадња између родитеља и васпитача значајно олакшава адаптацију детета.
Комуницирајте отворено: Делите са васпитачем своја запажања о понашању детета код куће, али и питајте њега како се дете понаша у вртићу. Можда се дете у вртићу адаптира сасвим добро, али стрес испољава тек код куће.
Укључите се: Ако је могуће, проведите неко време са дететом у вртићу током првих дана, уколико то правила установе дозвољавају.
Не одуговлачите са растанком
Иако је тешко, дуги растанци појачавају анксиозност код детета. Препоруке психолога су да растанак буде брз и јасан.
Јасно саопштење: Реците детету: „Идем на посао и враћам се по тебе после ручка.“ Не говорите: „Отићи ћу само на минут и брзо се враћам“ или „Не брини, ту сам иза ћошка.“
Поверење: Ваш смирен и сигуран став детету даје до знања да је на сигурном месту и да верујете васпитачима.
Имајте на уму да је ово процес који захтева стрпљење. Ако се симптоми не смањују након месец дана, разговарајте са васпитачем или потражите савет дечјег психолога.