Polazak u vrtić je, bez sumnje, veliki korak u razvoju deteta. Iako većina dece prolazi kroz period adaptacije sa umerenim poteškoćama, za neke mališane ovo iskustvo može biti izrazito stresno. Kao roditelj, ključno je da umete da prepoznate simptome koji ukazuju na težak period prilagođavanja, a koji se mogu manifestovati na različite načine.
Fizički simptomi: Telo kao ogledalo stresa
Dečje telo često reaguje na emocionalni stres, jer deca još nemaju razvijene verbalne sposobnosti da izraze svoja osećanja. Istraživanje objavljeno u „Journal of Applied Developmental Psychology“ navodi da su psihosomatski simptomi česti kod dece tokom perioda adaptacije.
Bolovi u stomaku i glavobolja: Neobjašnjivi i ponavljajući bolovi u stomaku ili glavobolja, posebno ujutru pred polazak u vrtić, mogu biti jasan znak stresa. Dete ne izmišlja bol, već mu telo zaista reaguje na anksioznost. Važno je potražiti mišljenje pedijatra kako bi se isključili medicinski uzroci, ali često je u pitanju emocionalna reakcija.
Problemi sa spavanjem: Anksioznost se često prenosi u san. Dete koje je ranije spavalo mirno sada može imati noćne more, često se buditi plačući ili imati poteškoće da zaspi. U nekim slučajevima, može se javiti i potreba da spava sa roditeljima, iako je to ranije prevazišlo.
Gubitak apetita: Stres može uticati na probavni sistem, što dovodi do smanjenog apetita. Dete može da odbija omiljenu hranu, jede manje nego obično ili se žali na mučninu.
Emocionalne i bihevioralne promene: Promena ponašanja
Ovo su najuočljiviji simptomi. Studija iz „Child Development“ ističe da su regresivna i agresivna ponašanja često povezana sa stresom odvajanja.
Regresivno ponašanje: Ovo je jedan od najčešćih znakova. Dete se vraća na ponašanja koja je već prevazišlo. Može ponovo početi da sisa palac, traži cuclu ili flašicu, ili da se vraća na mokrenje u krevet, iako je ranije bilo suvo. Ovo ponašanje je detetov način da traži utehu i sigurnost iz ranijeg, bezbrižnijeg perioda.
Povećana razdražljivost i agresija: Dete koje je ranije bilo mirno i veselo može postati lako frustrirano, plačljivo i besno. Može ispoljavati agresiju prema roditeljima, braći, sestrama ili čak prema sebi (griženje ruku, udaranje glavom). Ova ponašanja su rezultat nagomilanog stresa i nemoći da se on izrazi na zdraviji način.
Povlačenje i pasivnost: Dok neka deca postaju agresivna, druga se povlače u sebe. Mogu postati tiha, nezainteresovana za igru i interakciju, čak i kod kuće. Posmatraju dešavanja sa strane i izbegavaju kontakt sa drugima.
Pojačan strah od odvajanja: Iako je normalno da dete plače pri odvajanju, ako se plač nastavlja ili pogoršava nakon nekoliko nedelja, to je jasan signal. Dete postaje preterano „prilepljeno“ za roditelja, ne dozvoljava mu da ode iz sobe čak ni na kratko, i pokazuje ekstremnu anksioznost pri svakom znaku da će se roditelj udaljiti.
Promene u govoru i komunikaciji
Stres može uticati na govorne sposobnosti deteta. „Pediatrics & Child Helath“ navodi da se kod neke dece može privremeno pojaviti zastoj u razvoju govora ili čak vraćanje na ranije faze. Dete koje je ranije lepo pričalo može postati manje komunikativno, imati poteškoća u izražavanju misli ili početi da muca.
Važno je naglasiti da je većina ovih simptoma privremena i da će se stanje poboljšati sa prilagođavanjem deteta na novo okruženje. Međutim, ako se simptomi nastavljaju duže od mesec dana, a dete ne pokazuje znake poboljšanja, preporučuje se da razgovarate sa vaspitačima i pedijatrom. Oni vam mogu pružiti savete i podršku kako biste pomogli svom detetu da lakše prebrodi ovaj izazovni period. Ne zaboravite, vaša ljubav i podrška su najvažniji.
Kada primetite da vaše dete ispoljava neke od ovih simptoma, važno je da znate kako da reagujete na pravilan način. Evo saveta, potkrepljenih preporukama stručnjaka, o tome kako da pomognete svom detetu da lakše prebrodi period adaptacije na vrtić.
Budite podrška i razumevanje
Prvo i najvažnije pravilo je da ne umanjujete detetova osećanja. Neka istraživanja u oblasti dečje psihologije, kao što su ona sa Univerziteta u Masačusetsu, naglašavaju da je priznavanje i validacija detetovih emocija ključna za razvoj emocionalne inteligencije.
Razgovarajte sa detetom: Čak i ako ne može verbalno da objasni kako se oseća, pitajte ga o danu u vrtiću. Koristite jednostavne rečenice poput: „Znam da ti je teško što sam otišla“ ili „U redu je da budeš tužan“.
Pokažite empatiju: Fizički kontakt, kao što je zagrljaj ili maženje, pruža utehu i sigurnost. Recite mu: „Tu sam za tebe, zajedno ćemo ovo proći.“
Uspostavite rutinu i rituale
Deca najbolje funkcionišu u okruženju sa jasnim pravilima i rutinom. To im pruža osećaj sigurnosti. Istraživanja sa Instituta za zdravlje deteta pokazuju da doslednost u svakodnevnim aktivnostima smanjuje anksioznost kod dece.
Ritual odlaska u vrtić: Stvorite kratak, dosledan ritual za svako jutro. To može biti kratka pesmica, poljubac na obraz ili zagrljaj. Ritual čini odvajanje predvidljivim, a samim tim i manje stresnim.
Rutina po povratku kući: Dogovorite se sa detetom šta ćete raditi po povratku iz vrtića. To može biti kratka zajednička igra, užina ili čitanje omiljene priče. Ovo pomaže detetu da se „prebaci“ iz vrtićkog u porodično okruženje.
Sarađujte sa vaspitačima
Vaspitači su vaši saveznici u ovom procesu. Istraživanja ističu da bliska saradnja između roditelja i vaspitača značajno olakšava adaptaciju deteta.
Komunicirajte otvoreno: Delite sa vaspitačem svoja zapažanja o ponašanju deteta kod kuće, ali i pitajte njega kako se dete ponaša u vrtiću. Možda se dete u vrtiću adaptira sasvim dobro, ali stres ispoljava tek kod kuće.
Uključite se: Ako je moguće, provedite neko vreme sa detetom u vrtiću tokom prvih dana, ukoliko to pravila ustanove dozvoljavaju.
Ne odugovlačite sa rastankom
Iako je teško, dugi rastanci pojačavaju anksioznost kod deteta. Preporuke psihologa su da rastanak bude brz i jasan.
Jasno saopštenje: Recite detetu: „Idem na posao i vraćam se po tebe posle ručka.“ Ne govorite: „Otići ću samo na minut i brzo se vraćam“ ili „Ne brini, tu sam iza ćoška.“
Poverenje: Vaš smiren i siguran stav detetu daje do znanja da je na sigurnom mestu i da verujete vaspitačima.
Imajte na umu da je ovo proces koji zahteva strpljenje. Ako se simptomi ne smanjuju nakon mesec dana, razgovarajte sa vaspitačem ili potražite savet dečjeg psihologa.