Možda će je neko proglasiti krivom i užasno lošom mamom, ali mama Jaime Primak Sullivan svoje sinove uči da slobodno pokažu svoje emocije.
Nedavni događaj kada joj je potpuni stranac očitao lekciju šo je utešila svog osmogodišnjeg sina kada je dobio udarac u glavu tokom školske košarkaške utakmice, naterao je da se javno oglasi i reaguje na taj pogrešan, a opšteprihvaćen način vaspitavanja dečaka.
„Videla sam kako ga je lopta udarila. Kao u usporenom filmu. Tačno sam videla kako mu je glava trznula, oči se iskrenule i kako je jedva došao sebi fokusirajući pogled prema nama. Tražio je mene, znam. Moje noge jednostavno nisu mogle ostati na mestu.
Dotrčala sam do njega, kleknula, zagrlila ga i pustila ga da otpusti svoj bol. Ali pre nego što smo se snašli, do mene je došao potpuni stranac i rekao mi da prestanem da tetošim to dete kao da je beba.
Obrisala sam sinu lice i kad sam se uverila da je u redu poslala ga nazad na teren, i tek onda počela da se tresem. Od besa!
„Otkud uopšte ta ideja da dečake ništa ne može povrediti, da ih ništa ne sme povrediti, da ne treba to tako da osećaju, jer to je toliko štetno za njih, kao i uverenje da će svi znakovi ili gestovi ljubavi nekako umanjiti njihovu muškost. Taj pritisak da uvek budu „muškarci“ pa se kad odrastu ne usude da pokažu osećanja, da pokažu ljubav. Jedino što im ostaje je pokazivanje i javno uživanje u sreći. I onda se čudimo kako uvek traže sreću, a za ljubav malo manje mare.
Njih uče da je tuga isto znak slabosti, da su strahovi detinjasti i da se muškarci nemaju čega bojati. O plakanju da i ne govorimo.
Ljubav je – da se razumemo, nešto što činimo, ne samo nešto što osećamo. Ljubav nije tetošenje i nešto što je loše. Ja ću svog sina uvek braniti i tešiti kada ga bude bolelo. Jer on to i te kako zaslužuje. Pružaću mu ljubav i učiti ga da i on slobodno pokazuje sva svoja osećanja. Da zatvorimo krug, odnosno, da on kasnije to isto nauči svoju decu.“