Sa vršnjačkim nasiljem P. O. (12), iz beogradske OŠ „Vuk Karadžić“, prvi put se sreo još u drugom razredu, kada ga je u produženom boravku, za vreme ručka, drug iz sve snage ubo drškom kašike u šaku. Dobio je podliv, majka je obavestila učiteljicu i pozvala spornog druga u kuću, da se pomire. Danas je sve – još gore.
– Učiteljica je sve držala pod kontrolom, ali od kad su prešli u peti razred, nastao je pakao – kaže dečakova majka Kristina Opsenica, inače i sama prosvetni radnik.
Prema njenim rečima, P. O. u razredu doživljava svašta: od šutiranja u predelu genitalija, preko bacanja patika i ranca u đubre, odbijanja učenika da sa njima igra košarku, nepozivanja na rođendane… Njegova majka tvrdi da nasilje generišu dvojica-trojica dečaka, od kojih su neki čak dobri đaci, i da P. O. nije jedina žrtva – četvorica dečaka su se već ispisala. Ostatak razreda se ili solidariše ili su nemi posmatrači. Dešava se da se neka deca privatno druže sa P. O, a u školi mu se i ne obraćaju. Na „vajber“ grupi razreda mu se rugaju, ismevaju ga, prave uvredljive fotomontaže.
– Dečaci viču za njim „pe…u“, a jedan mu je usred časa fizičkog prišao, pomazio ga i cinično dobacio „tako vole pe…i“. Obraćala sam se razrednom starešini, direktoru škole, Ministarstvu prosvete… Razredni ne shvata situaciju ozbiljno, a u školi drže predavanja protiv vršnjačkog nasilja, ali se ništa ne menja – kaže Kristina Opsenica.
Ona dodaje da se njen sin oseća krivim jer ispada da je on problem, a ne nasilnici. Sve češće govori da ne želi u školu, pobegao je dva puta sa fizičkog, a nedavno je od stresa dobio spazam. Kada su roditelji pokušali da ga prebace u OŠ „Skadarlija“, posle konsultacija sa psihologom „Vuka Karadžića“ saopšteno im je da je dečak fin, ali suviše osetljiv, a u „Skadarliji“ imaju dva problematična odeljenja šestog…
– Kao nastavnik bila sam svedok mnogo drastičnijih priča o vršnjačkom nasilju, ali ovako počinje. To je sve zastupljeniji problem koji škole zataškavaju – kaže Opsenica.
Uroš Momčilović, v. d. direktora OŠ „Vuk Karadžić“, potvrdio je da je gospođa Opsenica prijavila digitalno nasilje nad sinom:
– Reagovali smo odmah. Obavljeni su razgovori sa učesnicima prepiske i njihovim roditeljima, a odeljenski starešina je održao čas na temu međusobnih odnosa i poštovanja. Psiholog je držao radionice na temu uznemiravanja, provociranja i sukoba, i kako reagovati.
Psiholog i pedagog su i ranije, kaže, bili uključeni u rešavanje i prevenciju vršnjačkih sukoba u tom odeljenju. – Učenik koji se najviše sukobljavao sa drugima ne pohađa više našu školu i mislim da je samim tim atmosfera u odeljenju mnogo bolja – kaže direktor.
P. O. se, po njemu, nikada nije obratio odeljenskom starešini, nastavniku, psihologu ili pedagogu kada je imao problem, već je to uvek činila majka. Na pitanja odeljenskog starešine, odgovarao je da je dobro.
– Škola je uvek reagovala i nijedan slučaj nije zanemaren. Roditeljski strah je razumljiv, ali ne može se stalno reagovati umesto deteta, već je potrebno podsticati i jačati dete da samo ispravno reaguje kada je izazvano ili povređeno, odnosno usmeravati ga kome da se obrati ako situacija prevazilazi njegove mogućnosti – zaključuje direktor.
Kazna nije rešenje?
Sa roditeljima P. O. obavio sam razgovor u želji da zajednički nađemo rešenje. Gospođa Opsenica smatra da bi jedino oštro kažnjavanje dovelo do rešavanja problema, a lično sam stava da kazna nije uvek najbolje rešenje – kaže direktor.
Izvor: Novosti