Sa vršnjačkim nasiljem P. O. (12), iz beogradske OŠ „Vuk Karadžić“, prvi put se sreo još u drugom razredu, kada ga je u produženom boravku, za vreme ručka, drug iz sve snage ubo drškom kašike u šaku. Dobio je podliv, majka je obavestila učiteljicu i pozvala spornog druga u kuću, da se pomire. Danas je sve – još gore.
– Učiteljica je sve držala pod kontrolom, ali od kad su prešli u peti razred, nastao je pakao – kaže dečakova majka Kristina Opsenica, inače i sama prosvetni radnik.
Prema njenim rečima, P. O. u razredu doživljava svašta: od šutiranja u predelu genitalija, preko bacanja patika i ranca u đubre, odbijanja učenika da sa njima igra košarku, nepozivanja na rođendane… Njegova majka tvrdi da nasilje generišu dvojica-trojica dečaka, od kojih su neki čak dobri đaci, i da P. O. nije jedina žrtva – četvorica dečaka su se već ispisala. Ostatak razreda se ili solidariše ili su nemi posmatrači. Dešava se da se neka deca privatno druže sa P. O, a u školi mu se i ne obraćaju. Na „vajber“ grupi razreda mu se rugaju, ismevaju ga, prave uvredljive fotomontaže.
– Dečaci viču za njim „pe…u“, a jedan mu je usred časa fizičkog prišao, pomazio ga i cinično dobacio „tako vole pe…i“. Obraćala sam se razrednom starešini, direktoru škole, Ministarstvu prosvete… Razredni ne shvata situaciju ozbiljno, a u školi drže predavanja protiv vršnjačkog nasilja, ali se ništa ne menja – kaže Kristina Opsenica.
Ona dodaje da se njen sin oseća krivim jer ispada da je on problem, a ne nasilnici. Sve češće govori da ne želi u školu, pobegao je dva puta sa fizičkog, a nedavno je od stresa dobio spazam. Kada su roditelji pokušali da ga prebace u OŠ „Skadarlija“, posle konsultacija sa psihologom „Vuka Karadžića“ saopšteno im je da je dečak fin, ali suviše osetljiv, a u „Skadarliji“ imaju dva problematična odeljenja šestog…
– Kao nastavnik bila sam svedok mnogo drastičnijih priča o vršnjačkom nasilju, ali ovako počinje. To je sve zastupljeniji problem koji škole zataškavaju – kaže Opsenica.
Uroš Momčilović, v. d. direktora OŠ „Vuk Karadžić“, potvrdio je da je gospođa Opsenica prijavila digitalno nasilje nad sinom:
– Reagovali smo odmah. Obavljeni su razgovori sa učesnicima prepiske i njihovim roditeljima, a odeljenski starešina je održao čas na temu međusobnih odnosa i poštovanja. Psiholog je držao radionice na temu uznemiravanja, provociranja i sukoba, i kako reagovati.
Psiholog i pedagog su i ranije, kaže, bili uključeni u rešavanje i prevenciju vršnjačkih sukoba u tom odeljenju. – Učenik koji se najviše sukobljavao sa drugima ne pohađa više našu školu i mislim da je samim tim atmosfera u odeljenju mnogo bolja – kaže direktor.
P. O. se, po njemu, nikada nije obratio odeljenskom starešini, nastavniku, psihologu ili pedagogu kada je imao problem, već je to uvek činila majka. Na pitanja odeljenskog starešine, odgovarao je da je dobro.
– Škola je uvek reagovala i nijedan slučaj nije zanemaren. Roditeljski strah je razumljiv, ali ne može se stalno reagovati umesto deteta, već je potrebno podsticati i jačati dete da samo ispravno reaguje kada je izazvano ili povređeno, odnosno usmeravati ga kome da se obrati ako situacija prevazilazi njegove mogućnosti – zaključuje direktor.
Kazna nije rešenje?
Sa roditeljima P. O. obavio sam razgovor u želji da zajednički nađemo rešenje. Gospođa Opsenica smatra da bi jedino oštro kažnjavanje dovelo do rešavanja problema, a lično sam stava da kazna nije uvek najbolje rešenje – kaže direktor.
Izvor: Novosti
Ja bih voleo da mi gospođa Opsenica objasni šta bi to bilo oštro kažnjavanje prema današnjim mehanizmima kojima raspolažu prosvetni radnici? Oštro kažnjavanje nažalost ne postoji danas, draga gospođo, to bi Vi kao prosvetni radnik trebali da znate.
G.Nes,
Radim u školi,nema kazne za 2-3 losa učenika,a trpi celo odeljenje.Predlog koleginici zaštitite dete , promenite školu,odeljenje.Razredne starešine,stručne službe,direktor- ne znam da su nekom pomogli-predavanjima , radionicom ili savetima.Sve je naopako matretirani odlaze a problematični ostaju da “gospodare,dele pravdu“.
Roditelje ne INTERESUJU deca tokom boravka u školi jer su nastavnici u OBAVEZI da ih čuvaju.
Novcane kazne za roditelje. Jedino to ce trgnuti samozive roditelje
A sta je sa novcanim kaznama za roditelje nasilne dece?! Ne razumem zasto se situacija ne resava u startu,nego se pusti da ode predaleko?! Strasno je sto nadlezni guraju tako ozbilje stvari pod tepih!!! Deca koja bi trebala da budu primer,budu maltretirana jer se izdvajaju od druge dece!!! Na koji nacin treba dete podsticati da se snadje u takvim situacijama,kakoo???! Kada Vi gspon direktor,pedagog,psiholog i dr.nadlezna lica niste u stanju da se Vi „snadjete“ kako da resite ozbiljan problem koji imate u vasoj skoli!!! Sramota sta se ovo desava! Iskreno se nadam da ce gospodja uspeti da resi situaciju i spasi dete ! Samo neka se taj isti nastavnik ili ucitelj zapita kako bi se oni osecali da neko na njih vrsi mobing???!!! Zivu me zanima,kome bi se obratli??? Morate da se snadjete u takvim sitacija,suprostaviti se tom nekome ko nema grama mozga u svojoj glavi!? Do takvih mozgova ne dipire nista drugo nego kazna,suspenzija i kraj price!?
Mislim da je veliki problem u ovom prezasticenom detetu. Majka to nije smela da dozvoli da ona od starta prijavljuje i pokusava da resava probleme, a iz iskustva znam da dosta takve dece ni najobicniju salu nemoze da svari. Ja sam svojevremeno sa svojom decom kad su bile male pricala na tu temu. Sta kad ti neko kaze sto ne zelis? Ja sam ih vaspitavala da prvi put ignorisu i prvo kazu meni, a taktika nam je bila….nikad na verbalno vredjanje ne reaguj fizicki, jer sve pocinje vrebalno u 95% slucajeva. Imali smo spremljenu taktiku da u tom slucaju treba direktno ali vrlo smireno, ( sto naravno nije lako kod dece pa je potreban trening ) odgovori verbalno na njegovu slabu tacku …. tada nisam znala, a kasnije sam upravo tu taktiku procitala u knjizi „Moja borba“ . Samo mi je jednom dete bilo u toj situaciji, odmah je odreagovala na taj nacin i „preuzela loptu u svoje ruke“.
Otprilike ovo bi bio odlomak iz knjige…. „svako ima slabu tacku, trebas samo da je uocis i u pravom trenutku na pravi nacin da odreagujes“ …. uvek je bilo takvih prica….“Nisam ni ja baš bio bez slabih točaka, svi su ih mogli iskoristiti protiv mene, a to što nisu, što nisu imali dovoljno pameti da ih uoče nije bio moj problem. Uvjeti su za sve bili isti…..Najvažnija promjena u mojem ponašanju imala je veze s mojim govorom; primijetio sam da mi jezik omogućuje da naređujem drugima. Maltretirao sam ih i zadirkivao, manipulirao njima i ironizirao, a nikad, ni jedan jedini put, nije im sinulo da je temelj na kojem sam zasnovao tu moć toliko nesiguran da bi jedan jedini dobro usmjereni udarac sve to srušio, okrenuo naglavce. Ta imao sam govornu manu! Nisam mogao reći “r”! Kad bih ih ismijao, trebali su me samo oponašati i bio bih skršen.“
Inace u Holandiji u osnovnim skolama takvu prezasticenu decu savetuju da promene skolu, i ni u novoj skoli nisu bas prihvacena, ali nisu izlozena vise maltretiranju iako su to za vecinu dece sasvim obicne sale, ali kad dete ne zna da prihvati salu, a jos manje da se nasali bilo na svoj ili tudji racun, onda je sve maltretiranje iako ovde ucitelji dosta paze, razgovaraju i ukazuju na razliku izmedju sale i maltretiranja. Da neko na bilo koji nacin bude maltretiran to je nedopustivo, ali insistirati i traziti da neko po svaku cenu bude prihvacen to bas i nije moguce.
Meni ona kašika zabodena u šaku ne deluje ni malo kao „verbalno nasilje“ ali dobro… Evo šta sam ja doživeo prošle godine. U jednom od odeljenja izuzetna učenica, nagrade sa takmičenja a uz to i pravi drugar (pomagala je ostalima, radila domaće, slala ceduljice na pisanim proverama…) Pošto je osvojila republičku nagradu, na prvom sledećem času u tom odeljenju uđem u učionicu, čestitam joj i pred svim učenicima kažem da mi je čast što joj predajem, da treba da budu srećni što je imaju za drugaricu, itd. Oni su ćutali, bilo je to neko čudno ćutanje… Na velikom odmoru tog dana čujem da su joj polomili naočare, da su ljuti na nju, da je ne podnose. Zbog toga što sam najiskrenije rekao ono „čast mi je…“ To me je porazilo. Kazna, razgovor, radionica – ništa tu ne bi pomoglo.
To postoji svuda, u mnogim kulturama taj fenomen ima i ime (u Skandinaviji „zakon Jantea“, u Engleskoj „znao sam ja tvog oca“ i „tall poppy sindrom“, kod nas je „da komšiji crkne krava“) i postoje razni načini da se taj fenomen kontroliše, uglavnom tako što se izbegava isticanje. Nemojte nikada poznanicima pričati da ste postali menadžer, da ste letovali u San Tropeu, da vam je dete pobedilo na takmičenju, da vam je objavljena studija u prestižnom časopisu. Teško je, ali nemojte, jer će vas ljudi potajno mrziti. Jednostavno je tako, i u Srbiji, i u Skandinaviji, i Americi, Rusiji, Kini i Japanu.
Nisam mislila da je zabodena kasika „verbalno nasilje“ vec da svako nasilje pocinje verbalno, uglavnom sa nekom salom, koje prezasticena deca uopste ne mogu da svare….i onda krecu stalne zalbe roditelja i polako zapocinje zacarani krug….a sve se „resava“ ovako opste, kao kad se posalje cirkularni mail svim zaposlenima da se ne zadrzavaju na pus pauzi duze od 5min, umesto da se to saopsti u lice onima koji puse.
Ja shvatam da su neka deca mozda ljubomorna, ali zasto dovodite u vezu da su joj naocare namerno polomili…iz vase price ispada ceo razred organizovano.
Uopste ne mislim da majka preteruje, naprotiv, verujem da joj iskustvo govori da je trpljenje njenog sina stvarno i da ne treba da cuti. Nastavnici, na zalost, malo mogu da urade, cesto je kontraproduktivno pohvaliti dobro dete, kao sto kolega kaze. Ipak, moze se mali nasilnik,ako se ne da dobrim pripitomiti, onda bar malo, autoritetom odraslog, destabilizovati u nasilnom ponasanju. Neki bi i to nazvali nasiljem, nekom ubitacnom ironijom ugroziti polozaj nasilnika u grupi, bolje je otupeti njegovu ostricu nego dozvoliti propadanje cele grupe. Iskustvo najbolje nauci i male i velike.
Više babica,kilavo dete.Kad svi zakažu i prebacuju problem na drugoga ,nastaje bućkuriš.Sve ste svi u lancu zamesili,pa se pogledajte u ogledalo i naći ćete svoje greške.Dok to vi uočite,problem će rasti,ali i ovi dečaci.Možda im svest pre vas prihvati istinu i problem raspletu na jednostavan način.