Син наставнице трпи насиље у школи. Директор школе: Казна за насилнике није решење

октобар 4, 2017

Сa вршњачким насиљем П. О. (12), из београдске ОШ “Вук Караџић”, први пут се срео још у другом разреду, када га је у продуженом боравку, за време ручка, друг из све снаге убо дршком кашике у шаку. Добио је подлив, мајка је обавестила учитељицу и позвала спорног друга у кућу, да се помире. Данас је све – још горе.
– Учитељица је све држала под контролом, али од кад су прешли у пети разред, настао је пакао – каже дечакова мајка Кристина Опсеница, иначе и сама просветни радник.
Према њеним речима, П. О. у разреду доживљава свашта: од шутирања у пределу гениталија, преко бацања патика и ранца у ђубре, одбијања ученика да са њима игра кошарку, непозивања на рођендане… Његова мајка тврди да насиље генеришу двојица-тројица дечака, од којих су неки чак добри ђаци, и да П. О. није једина жртва – четворица дечака су се већ исписала. Остатак разреда се или солидарише или су неми посматрачи. Дешава се да се нека деца приватно друже са П. О, а у школи му се и не обраћају. На “вајбер” групи разреда му се ругају, исмевају га, праве увредљиве фотомонтаже.
– Дечаци вичу за њим “пе…у”, а један му је усред часа физичког пришао, помазио га и цинично добацио “тако воле пе…и”. Обраћала сам се разредном старешини, директору школе, Министарству просвете… Разредни не схвата ситуацију озбиљно, а у школи држе предавања против вршњачког насиља, али се ништа не мења – каже Кристина Опсеница.
Она додаје да се њен син осећа кривим јер испада да је он проблем, а не насилници. Све чешће говори да не жели у школу, побегао је два пута са физичког, а недавно је од стреса добио спазам. Када су родитељи покушали да га пребаце у ОШ “Скадарлија”, после консултација са психологом “Вука Караџића” саопштено им је да је дечак фин, али сувише осетљив, а у “Скадарлији” имају два проблематична одељења шестог…
– Као наставник била сам сведок много драстичнијих прича о вршњачком насиљу, али овако почиње. То је све заступљенији проблем који школе заташкавају – каже Опсеница.
Урош Момчиловић, в. д. директора ОШ “Вук Караџић”, потврдио је да је госпођа Опсеница пријавила дигитално насиље над сином:
– Реаговали смо одмах. Обављени су разговори са учесницима преписке и њиховим родитељима, а одељенски старешина је одржао час на тему међусобних односа и поштовања. Психолог је држао радионице на тему узнемиравања, провоцирања и сукоба, и како реаговати.
Психолог и педагог су и раније, каже, били укључени у решавање и превенцију вршњачких сукоба у том одељењу. – Ученик који се највише сукобљавао са другима не похађа више нашу школу и мислим да је самим тим атмосфера у одељењу много боља – каже директор.
П. О. се, по њему, никада није обратио одељенском старешини, наставнику, психологу или педагогу када је имао проблем, већ је то увек чинила мајка. На питања одељенског старешине, одговарао је да је добро.
– Школа је увек реаговала и ниједан случај није занемарен. Родитељски страх је разумљив, али не може се стално реаговати уместо детета, већ је потребно подстицати и јачати дете да само исправно реагује када је изазвано или повређено, односно усмеравати га коме да се обрати ако ситуација превазилази његове могућности – закључује директор.

Казна није решење?

Са родитељима П. О. обавио сам разговор у жељи да заједнички нађемо решење. Госпођа Опсеница сматра да би једино оштро кажњавање довело до решавања проблема, а лично сам става да казна није увек најбоље решење – каже директор.
Извор: Новости

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

10 коментара на "Син наставнице трпи насиље у школи. Директор школе: Казна за насилнике није решење

  1. Nes каже:

    Ja bih voleo da mi gospođa Opsenica objasni šta bi to bilo oštro kažnjavanje prema današnjim mehanizmima kojima raspolažu prosvetni radnici? Oštro kažnjavanje nažalost ne postoji danas, draga gospođo, to bi Vi kao prosvetni radnik trebali da znate.

    1. Tina каже:

      G.Nes,
      Radim u školi,nema kazne za 2-3 losa učenika,a trpi celo odeljenje.Predlog koleginici zaštitite dete , promenite školu,odeljenje.Razredne starešine,stručne službe,direktor- ne znam da su nekom pomogli-predavanjima , radionicom ili savetima.Sve je naopako matretirani odlaze a problematični ostaju da ”gospodare,dele pravdu”.
      Roditelje ne INTERESUJU deca tokom boravka u školi jer su nastavnici u OBAVEZI da ih čuvaju.

      1. Maja каже:

        Novcane kazne za roditelje. Jedino to ce trgnuti samozive roditelje

      2. Zel каже:

        A sta je sa novcanim kaznama za roditelje nasilne dece?! Ne razumem zasto se situacija ne resava u startu,nego se pusti da ode predaleko?! Strasno je sto nadlezni guraju tako ozbilje stvari pod tepih!!! Deca koja bi trebala da budu primer,budu maltretirana jer se izdvajaju od druge dece!!! Na koji nacin treba dete podsticati da se snadje u takvim situacijama,kakoo???! Kada Vi gspon direktor,pedagog,psiholog i dr.nadlezna lica niste u stanju da se Vi “snadjete” kako da resite ozbiljan problem koji imate u vasoj skoli!!! Sramota sta se ovo desava! Iskreno se nadam da ce gospodja uspeti da resi situaciju i spasi dete ! Samo neka se taj isti nastavnik ili ucitelj zapita kako bi se oni osecali da neko na njih vrsi mobing???!!! Zivu me zanima,kome bi se obratli??? Morate da se snadjete u takvim sitacija,suprostaviti se tom nekome ko nema grama mozga u svojoj glavi!? Do takvih mozgova ne dipire nista drugo nego kazna,suspenzija i kraj price!?

  2. Natasa каже:

    Mislim da je veliki problem u ovom prezasticenom detetu. Majka to nije smela da dozvoli da ona od starta prijavljuje i pokusava da resava probleme, a iz iskustva znam da dosta takve dece ni najobicniju salu nemoze da svari. Ja sam svojevremeno sa svojom decom kad su bile male pricala na tu temu. Sta kad ti neko kaze sto ne zelis? Ja sam ih vaspitavala da prvi put ignorisu i prvo kazu meni, a taktika nam je bila….nikad na verbalno vredjanje ne reaguj fizicki, jer sve pocinje vrebalno u 95% slucajeva. Imali smo spremljenu taktiku da u tom slucaju treba direktno ali vrlo smireno, ( sto naravno nije lako kod dece pa je potreban trening ) odgovori verbalno na njegovu slabu tacku …. tada nisam znala, a kasnije sam upravo tu taktiku procitala u knjizi “Moja borba” . Samo mi je jednom dete bilo u toj situaciji, odmah je odreagovala na taj nacin i “preuzela loptu u svoje ruke”.
    Otprilike ovo bi bio odlomak iz knjige…. “svako ima slabu tacku, trebas samo da je uocis i u pravom trenutku na pravi nacin da odreagujes” …. uvek je bilo takvih prica….”Nisam ni ja baš bio bez slabih točaka, svi su ih mogli iskoristiti protiv mene, a to što nisu, što nisu imali dovoljno pameti da ih uoče nije bio moj problem. Uvjeti su za sve bili isti…..Najvažnija promjena u mojem ponašanju imala je veze s mojim govorom; primijetio sam da mi jezik omogućuje da naređujem drugima. Maltretirao sam ih i zadirkivao, manipulirao njima i ironizirao, a nikad, ni jedan jedini put, nije im sinulo da je temelj na kojem sam zasnovao tu moć toliko nesiguran da bi jedan jedini dobro usmjereni udarac sve to srušio, okrenuo naglavce. Ta imao sam govornu manu! Nisam mogao reći “r”! Kad bih ih ismijao, trebali su me samo oponašati i bio bih skršen.”
    Inace u Holandiji u osnovnim skolama takvu prezasticenu decu savetuju da promene skolu, i ni u novoj skoli nisu bas prihvacena, ali nisu izlozena vise maltretiranju iako su to za vecinu dece sasvim obicne sale, ali kad dete ne zna da prihvati salu, a jos manje da se nasali bilo na svoj ili tudji racun, onda je sve maltretiranje iako ovde ucitelji dosta paze, razgovaraju i ukazuju na razliku izmedju sale i maltretiranja. Da neko na bilo koji nacin bude maltretiran to je nedopustivo, ali insistirati i traziti da neko po svaku cenu bude prihvacen to bas i nije moguce.

  3. Mon Dieu! каже:

    Meni ona kašika zabodena u šaku ne deluje ni malo kao “verbalno nasilje” ali dobro… Evo šta sam ja doživeo prošle godine. U jednom od odeljenja izuzetna učenica, nagrade sa takmičenja a uz to i pravi drugar (pomagala je ostalima, radila domaće, slala ceduljice na pisanim proverama…) Pošto je osvojila republičku nagradu, na prvom sledećem času u tom odeljenju uđem u učionicu, čestitam joj i pred svim učenicima kažem da mi je čast što joj predajem, da treba da budu srećni što je imaju za drugaricu, itd. Oni su ćutali, bilo je to neko čudno ćutanje… Na velikom odmoru tog dana čujem da su joj polomili naočare, da su ljuti na nju, da je ne podnose. Zbog toga što sam najiskrenije rekao ono “čast mi je…” To me je porazilo. Kazna, razgovor, radionica – ništa tu ne bi pomoglo.

    1. Jole каже:

      To postoji svuda, u mnogim kulturama taj fenomen ima i ime (u Skandinaviji “zakon Jantea”, u Engleskoj “znao sam ja tvog oca” i “tall poppy sindrom”, kod nas je “da komšiji crkne krava”) i postoje razni načini da se taj fenomen kontroliše, uglavnom tako što se izbegava isticanje. Nemojte nikada poznanicima pričati da ste postali menadžer, da ste letovali u San Tropeu, da vam je dete pobedilo na takmičenju, da vam je objavljena studija u prestižnom časopisu. Teško je, ali nemojte, jer će vas ljudi potajno mrziti. Jednostavno je tako, i u Srbiji, i u Skandinaviji, i Americi, Rusiji, Kini i Japanu.

    2. Natasa каже:

      Nisam mislila da je zabodena kasika “verbalno nasilje” vec da svako nasilje pocinje verbalno, uglavnom sa nekom salom, koje prezasticena deca uopste ne mogu da svare….i onda krecu stalne zalbe roditelja i polako zapocinje zacarani krug….a sve se “resava” ovako opste, kao kad se posalje cirkularni mail svim zaposlenima da se ne zadrzavaju na pus pauzi duze od 5min, umesto da se to saopsti u lice onima koji puse.
      Ja shvatam da su neka deca mozda ljubomorna, ali zasto dovodite u vezu da su joj naocare namerno polomili…iz vase price ispada ceo razred organizovano.

    3. ema каже:

      Uopste ne mislim da majka preteruje, naprotiv, verujem da joj iskustvo govori da je trpljenje njenog sina stvarno i da ne treba da cuti. Nastavnici, na zalost, malo mogu da urade, cesto je kontraproduktivno pohvaliti dobro dete, kao sto kolega kaze. Ipak, moze se mali nasilnik,ako se ne da dobrim pripitomiti, onda bar malo, autoritetom odraslog, destabilizovati u nasilnom ponasanju. Neki bi i to nazvali nasiljem, nekom ubitacnom ironijom ugroziti polozaj nasilnika u grupi, bolje je otupeti njegovu ostricu nego dozvoliti propadanje cele grupe. Iskustvo najbolje nauci i male i velike.

  4. Огледало каже:

    Више бабица,килаво дете.Кад сви закажу и пребацују проблем на другога ,настаје бућкуриш.Све сте сви у ланцу замесили,па се погледајте у огледало и наћи ћете своје грешке.Док то ви уочите,проблем ће расти,али и ови дечаци.Можда им свест пре вас прихвати истину и проблем расплету на једноставан начин.

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама