Како је појам трауме тако погрешно схваћен у нашој култури, живимо у друштву са мноштво одраслих људи опхрваних срамом.
Срамом што не разумеју сопствено понашање.
Или што се осећају заглављеним у осећањима и обрасцима чији корени досежу до најранијег периода. Углавном, ван домашаја свесног.
Траума није само један застрашујући догађај. Траума је било које искуство са којим особа не може да се носи + које условљава да нервни систем испадне из равнотеже. Трауму неће свака особа доживети на исти начин, те ове доживљаје не треба ни поредити. Не можемо их означавати као „велике“ и „мале“, нити мање или више валидне. Начин на који дете процесуира трауматско искуство зависи од способности родитеља да регулишу сопствена емоционална стања. Дете ће се по принципу моделовања носити на сличан начин, а неретко путем дистракција, избегавања, коришћењем супстанци, изливима беса, уласком у односе са токсичним динамикама, затварањем у себе…
За дете, и следеће ситуације представљају трауму:
1. Родитељ који негира дететов доживљај реалности.
2. Родитељ који не види и не чује дете онаквим какво јесте.
3. Родитељ који (викаријски) живи кроз своје дете.
4. Родитељ који говори детету да не сме или не би требало да има одређена осећања.
5. Родитељ који кроз дете покушава да разреши нешто из сопственог детињства или младости.
6. Родитељ који је фокусиран на појавно – нпр. физички изглед, успех, имиџ.
7. Родитељ који не уме да регулише сопствена осећања.
Dr Nicole LePera, „The Holistic Psychologist“, psiholog & psihoterapeut
Извор: Белешке са психотерапије