Кад чаршија броји цртице на беби-тесту

октобар 15, 2016

Већ дуго се каним да напишем овај пост. Али, како год да кренем, некако звучи превише “хејтерски”, прораде ми емоције бре, па никако да се слегну. Сада, када је временска дистанца мање више безбедна, јер најстарије Радуловића дете има скоро 12, а најмлађе 5 година, време је да на једном месту саберем најзанимљвије коментаре на чињеницу да смо мој Миланко и ја решили да је за нашу љубав троје деце адекватан број1. Наша чаршија је то гледала на врло разнолике начине, иако их се заправо то колико деце подижемо уопште не тиче. Осим можда у случају да ту децу занемарујемо или злостављамо, али то су, гле ироније, једине ситуације када чаршија заправо ћути.

Право да вам кажем, и сама сам била изненађена чињеницом да имам троје деце. Хеј, троје, подоста од неког ко је на почетку студија био убеђен да се никад неће удати, а да ће дете родити кад биолошки сат покуца на врата. Срећом, мој муж је очито имао боље моћи предвиђања него ја, па ми је после три месеца забављања, у идили морске романтике обећао да ћемо имати троје деце. Три дана сам била љута на њега, он ће мени, еманциопованој да прави чопор деце, ма немој. Ал, Херцеговац је то, шта обећа- испуни ?

Кад чаршија броји цртице на беби тесту

Лако је кад нађеш свог Човека. Па смо тако ми за шест година успели да родимо троје (о овоме како смо родилИ, а не родилА ћу неком другом приликом). Што би рекла моја другарица Дејана, такође мама предивног тројца, чим преспавам ноћ у комаду ја пожелим следеће дете. И тако је и било. И нама је баш некако три савршен број. Нити мислим да сви треба да имају троје или петоро, нити прекорно гледам оне који имају “само” једно, мислим да свако има меру, а да богами, неки не би ни требало да покушавају да продуже људску врсту.

Али, не лежи враже, док ја углавном немам мишљење о туђем броју деце, углавном су сви имали о мом.

Почело је, наравно, још у трудноћи. Најпре ме приупитају љубазне женице (углавном, мада је било и мушкараца), онако све са осмехом од уха до уха – “Је л’ прво?”

Кад ја кажем, исто уз осмех, не треће, као из топа питају:

– Ааа, имате две девојчице?

И онда уживам у веееликом знаку питања који има се појављује изнад главе када кажем да већ имам и девојчицу и дечака. Јер, која би будала пожелела да роди још једно дете, и мучи се и богоради како се због њих све одрекла, ако је сина наследника јелте, већ родила?

Је л’ се омакло?

Онда ме, у необавезним разговорима, са касиркама у Миријеву где смо тад живели, бакама у парку, медицинским сестрама, онако са стомаком до зуба и једном шестогодишњакињом и једним трогодишњаком питају: а, јел се омакло? као да ме питају шта сам јутрос доручковала или да ли сам гледала прогнозу. Јер, како другачије може да ти се деси, него да ти се омакне, прво још и планираш, ако си она мањина што се никако не венчава без стомака до зуба, а треће, треће је увек некакво проклизавање, шта ли, неки ресл, ко још планира треће.

Мислите ли да је њој важно да ли држи брата или сестру?

О томе да никога није и не би требало да буде брига како сам и зашто затруднела и зашто желим треће дете са истим човеком, нећу да трошим тастатуру. Јер, наш човек увек и стално гледа туђа посла. Да не би морао да гледа своја.

Синдром мајке Југовића

Дешавало ми се често, нарочито првих месеци по порођају, да ме људи заустављају на улици. Пре пет година у Београду, ако изузмемо ромска насеља, није баш било уобичајено да мама води троје мале деце. Драго ми је да је данас, чини се, мало другачије, или су само моји пријатељи и познаници у сличном фазону.

То заустављање на улици је било и симпатично, углавном су то биле баке или деке, у чије време су партизани промовисали систем – двоје деце као исправан и пожељан, па им је било страшно симпатично што ми испадамо из просека. Уз то, гајили су децу и знају како то изгледа и колико одговорности носи. Нарочито ако си сам, као што сам била ја, уз супруга који је по цео дан на послу, а ја држим све конце у рукама. Увек би ми улепшали дан када ме тако зауставе, похвале и искрено ми честитају, иако нису могли да знају да ја нисам ову феноменалну тројку родила Србији, него себи и мом драгу. Мада, помало луда јесам, чим сам се овде, упркос свему одлучила да их родим.

Вас има ко Цигана

Али, кад ти је породица бројна, обрни – окрени не гине ти поређење са Циганима, пардон, Ромима. Тако је моја шнајдерка, када сам свратила да нешто порубим, најозбиљније прокоментарисала:

-Аууу, вас има ко Цигана.

Не знам само да ли је хтела да ме похвали, да ме увреди, или да увреди јадне Цигане, пардон, Роме.

И тако, време је пролазило, деца су расла, па смо ваљда постали мање егзотични, а и преселили смо се у Батајницу, где је беби бум нормална ствар. Толико, да само из наше мале улице са низом кућица може да се скупи цело једно дивно одељење. Ако комшилук и запиткује, сада су прешли на наше пријатеље, који имају две кћерке и још један пар близанаца кћерки ? ту тек има материјала. Могу мислити шта све њима каже залудна чаршија. А ја, кад их видим онако лепе, веселе и вољене, исто као и моја најдража банда, само помислим, јадни људи, они би другачије, да умеју другачије.

Извор: www.maminsvet.rs

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Један коментар на "Кад чаршија броји цртице на беби-тесту"

  1. Gricko каже:

    Ljudsko je prokletstvo (čitaj: daju sebi za pravo) da zabadaju nos u tuđe i – to je to.
    Ali…. ne samo da mi broje decu, već se mešaju i u mnoooge druge stvari (roditeljstvo i poglede na to… i da ne nabrajam ostalo) sugerišu. savetuju, komentarišu pa i vređaju….. A NE POZNAJU ME!

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама