Ево нас у Базелу и сад нас је троје. Наш мали трећи члан дошао је на свијет прије неколико мјесеци у најлуксузнијој болници на свијету. Трошкове прегледа за вријеме трудноће, самог порода и боравка у болници у Швајцарској сноси здравствено осигурање.
Оно мјесечно најмање износи 200 франака, а што је мјесечна премија виша, то вам је годишња франшиза преко које вам се све рефундира нижа.
Са најјачим трудовима долазим у породишлиште, пространу, освјетљену просторију са малим базеном, огромним креветом, некаквим пилатес лоптама, шупљим столицама и свим помагалима за пород које је савремена медицина могла да смисли. Неколико мјесеци прије термина кући вам пошаљу упитник о томе како бисте жељели да се породите – да напуне базен ако се одлучите за порођај у води.
Кад све прође, прељубазне двије бабице, које су све вријеме уз вас и вашег супруга, премјештају вас на још већи и удобнији кревет на којем вас одгурају вашу собу.
А соба као из хотела са пет звјездица, чиста, уредна. Како сам изабрала мању клинику, у соби сам скоро све вријеме била сама. Купатило сређено, са пет пешкира, туш кабином, анатомском шољом…
Сестре и бабице су толико љубазне да вас почну помало да нервирају. На пола сата долази да вас пита да ли вам нешто треба, шта би сте сутра за доручак, ручак, вечеру, па онда пресвлаче бебу, носе је на преглед, па вас опет питају треба ли вам шта и тако четири дана. У једном тренутку у собу дошла и духовна савјетница, затим професионални фотограф. Нестварно. Размишљам о свим оним јадним мајкама које су се породиле по босанским болницама, гдје морате и своје деке да носите са собом. Овдје у Базелу понесете само своју четкицу за зубе, а вјерујем да бисте, и да је заборавите, добили другу.
Пресретна излазим из болнице и помишљам како је дивно што сам своју кћеркицу родила у овако киндерфреундлицх земљи.
Сунчан је прољетњи дан. Супруг и ја смо нашли стан у Алшвилу, насељу три километра удаљеном од центра Базела. Мирно и лијепо уређено насеље, са већином приватним кућама, али има и ниских зграда окружених зеленилом. Испред моје зграде нема клупа или мјеста гдје бих сјела и одморила. На неких двеста метара даље на једном малом паркингу комшије су ставиле клупу и сто. Ту у хладу сам знала понекад да прочитам новине док Ивана спава. Све до једном!
Док смо тако у миру и тишини, каква постоји само у овој земљи, читала, прилази ми човјек, вјероватно станар те зграде и почиње да виче како ја сједим на приватном посједу и како то није јавни парк и како ја нисам једина која злоупотребљава њихову клупу…
Шокирана и скоро расплакана зурим према својој згради. Након тог догађаја сједим искључиво испред своје зграде на бетонској степеници.
И онда шетајући почињем да примјећујем знакове који вас обавјештавају гдје не смијете проћи или још горе, задржати се.
Нигдје дотад нисам видјела знак на којем је прекрижен човјек! (Вјероватно зато јер нисам обичавала да се шетам покрај одлагалишта нуклеарног отпада.)
Сличан, можда још непријатнији догађај збио се прије неколико дана. Моја већ 19-мјесечна кћеркица обожава да посматра дјечицу из оближње основне школе кад се разлете по игралишту на великом одмору.
Ради се о дјеци од пет-шест година која су њој јако занимљива. Тако да смо се трудиле да наиђемо на игралиште баш у вријеме великог одмора. Све до једном!
Прије неки дан нам прилази наставник школе и покушава да објасни како је већ добио неколико дојава да жена са кћеркицом редовно долази на игралиште у вријеме великог одмора тражећи нове контакте!
И како је дјечије игралиште у вријеме наставе резервисано само за ученике школе и да се ми, ако желимо, можемо ту играти у поподневним часовима.
И тако, сједећи на својој бетонској степеници, размишљам да ли је ово стварно земља у којој ја желим да моје дијете одраста.
Чак ми и онај Риц у којем сам се породила, са свим оним досадним сестрама, сад изгледа тако површно и небитно. Сјетим се и Андрића који каже да се несретно дјетињство лијечи цијели вијек.
Аутор: Тамара Милаковић
Извор: Политика