Школа се суочава (као и образовање у целини) с низом проблема али и изазова, од којих је најважнији изазов генеративне вештачке интелегенције (ВИ), због чега су неопходне радикалне промене у образовању.
ВИ прети да наставнике учини сувишним, а школу – анахроном институцијом. Учење подржано од ВИ има потенцијал да садржаје образовања прилагоди сваком ученику и студенту, што не може ни индивидуализација наставе, нити ИОП. Сваки ученик ће моћи да напредује својим темпом, максимално ефикасно, без досадних предавања и стресних оцењивања. Свако ће моћи да учи онда кад му то одговара.
Неће бити школског календара, учења од куће, јер ће свако учење бити учење код куће.
Неће бити ни разреда, јер ће неко прописане задатке реализовати за краће, а неко за дуже време.
Неће бити поправних испита нити августовског испитног рока.
На тај начин се у пуном смислу реализује образовање код куће, али без приватних професора. Штавише, овакво образовање биће изазовно и за државу, јер ће бити неупоредиво јефтиније од садашњег школовања. Да би Школа могла да спремно дочека „напад“ ВИ, мора врло брзо да реши низ проблема.
Насиље у школи је егзистенцијална претња Школи. Сваки искључени ученик који ће из процедуралних разлога бити враћен у школу, свако толерисање насилног понашања према друговима значиће масовно напуштање школе и прелазак на рад код куће, уз помоћ ВИ. Уместо нулте толеранције на (већ учињено) насиље, потребна је нулта могућност да се насиље учини. Потребно је да школе постану одговорне, у сваком смислу, за учињено насиље.
Ту је, најпре, проблем безбедности ученика у школи. Као што показују америчка истраживања, генерација деце која је доминантна у ученичкој популацији, „интернет генерација, IGen“, веома много полаже на сигурност и безбедност, због чега чак и одлаже одрастање. За ту и следећу генерацију, која ће најпре научити да комуницира са ВИ па тек онда са живим особама, насиље у школама је апсолутно неприхватљиво. Није више довољна борба против насиља, већ победа над насиљем, његово искорењивање из школског простора. Насиље у школи је егзистенцијална претња Школи. Сваки искључени ученик који ће из процедуралних разлога бити враћен у школу, свако толерисање насилног понашања према друговима значиће масовно напуштање школе и прелазак на рад код куће, уз помоћ ВИ. Уместо нулте толеранције на (већ учињено) насиље, потребна је нулта могућност да се насиље учини. Потребно је да школе постану одговорне, у сваком смислу, за учињено насиље.
Затим, дефинисати насиље и злостављање у ужем смислу него што то чини Протокол поступања у одговору на насиље, злостављање и занемаривање, а не да се под тим сврстава свако понашање које потенцијално може нарушити дететово достојанство, тако да је могућа оперативна примена поступања, а што може да учини сваки родитељ који има два дечака.
Физичко и емоционално насиље треба одвојити од социјалног, а нарочито од дигиталног насиља. За ово школа не може бити одговорна јер такво (вршњачко) насиље није и насиље у школи, зато што мобилни телефони и слични уређаји неће бити дозвољени у школи. Свако учињено насиље подразумева суспензију из школе, од краткотрајне до трајне (и наставак образовања коришћењем ВИ, као васпитне мере).
Други проблем је идеологизација садржаја и поступака који задиру у приватност деце и ученика, или су супротни ставовима већине ученика и деце. То не значи дискриминацију по било ком основу, али ни наметање ставова који могу да имају смисла у неким другим културним контекстима.
Шта може Школа да понуди ученику, што не може ВИ?
Најпре, без домаћих задатака (које ће ионако радити ВИ, од решавања математичких задатака до писања есеја и презентација), али и без учења код куће. Сав образовни рад ће се реализовати у школи (и у сличном простору), од 8 до 16 часова, након чега деца могу да буду са својом породицом или друговима. У школи сви ученици имају ручак и ужину, што је значајно за одређену децу. Родитељи неће бити партнери у образовању детета (што не значи да неће бити информисани) – образовни рад је веома комплексан и не може се очекивати од свих родитеља да учествују у њему. На тај начин, свако дете има исте образовне могућности, независно од степена образовања његових родитеља.
Рад у школи је интерактиван – предавања и утврђивања градива замениће дискусије, истраживања, учење помоћу открића. Док је ВИ ограничена на информације које су филтрирали факт чекери, у новој школи ће се инсистирати на критичком и дивергентном мишљењу и слободном изношењу ставова (уз разумна ограничења). Није нова школа она у којој сваки ученик седи испред монитора рачунара, док се наставник шета од ученика до ученика. Рад у школи је кооперативан, тимски рад. И најважније, нова школа ће виртуални свет у који све више тону млади, заменити реалним светом људске комуникације, са свим њеним несавршенствима.
Школа будућности – основна школа је деветогодишња, у форми 6+3
Први циклус траје шест година, од шесте до дванаесте године живота, што је поклапа са временом у коме је могуће васпитно утицати на дете, што су предлагали и Коменски и Русо, и реализује се у основним школама. Циљ образовања је социјализација детета (што заступа функционална теорија образовања), развој социјалних компетенција. Други циклус има за циљ индивидуализацију и функционалну писменост ученика. Основна школе је школа без школског звона – образовне активности нису вештачки укалупљене у стандардних 45 минута.
Први циклус се састоји од низа међусобно повезаних активности, без наставних предмета и програма. Свака активност је конципирана према исходима, који нису само образовни. Деца се, пре свега, социјализују у току активности, а тек онда стичу знања и вештине. Деца могу да науче одузимање бројева до 10, пресек скупова или разломке на много различитих начина, и то без да се спомене реч математика. Учитељ/учитељица и ученици равноправно бирају активност којом се реализује одређени исход или су то спонтане активности које проистичу из одређене ситуације.
Код млађих узраста учење се врши кроз игру. Тежи се развоју креативности, не само у уметничком смислу. Има веома много физичке активности и спорта. Заступљене су различите практичне активности, од замене неисправне сијалице до формулисања питања вештачкој интелегенцији. Нема оцена нити вредновања, ни бројчаних нити описних. Нема нездраве компетиције нити страха од слабих оцена. Нема писане припреме за час – након серије активности или одређеног периода учитељ/учитељица описује реализоване активности али и понашања ученика у току тих активности и сачињава извештаје за родитеље ученика.. Ово не може бити ни администрација (која је сведена на минимум) нити папирологија, већ је реч о врхунској компетенцији наставника.
Други циклус, од 7. до 9. разреда је организован по блоковима. И овде не постоје наставни предмети већ су блокови конципирани делимично у складу са PISA тестовима, којим се проверава функционална писменост ученика, а на тај начин су формулисани и образовни исходи и активности. Блокови су: математика и информација (математичка, рачунарска и финансијска писменост), природа (налик на science у америчким школама), језик и књижевност (матерњи и страни језик, али и медијска писменост), техника и технологија и друштво (друштвене науке и социјална вештине). Сваки од ових блокова се реализује у току једног дана у недељи. Блокови су „испресецани“ различитим уметничким и физичким активностима. Овакав концепт подсећа на седам слободних вештина у средњем веку.
А упис у средњу школу?
Једнако важна су и интересовања ученика. Извештаји наставника омогућавају да ученици одаберу будућу средњу школу. Поред описа постигнућа, у „школски досије“ ученика улазе и резултати сталних објективних тестова. Опис садржи шта ученик може да уради, а не шта не може. Сваки урађени тест доноси ученику одређен број поена, те се не исплати „бити болестан“. На крају деветог разреда полаже се тест из сваке области. Поново нема бројчаних оцена (нити међусобног такмичења ученика). Резултати са овог теста, заједно са бројем поена са периодичних тестова у току три разреда, као и мишљење наставника везано за интересовања ученика одређује наставак школовања. Ови резултати, заједно са степеном задовољства ученика, имају знатан утицај на финансијска средства која се дају школи и наставницима, поред основне плате.
Промена образовне парадигме
Друга група проблема захтева промену образовне парадигме, одвојености рада од учења и, генерално, односи се на образовање, а не само на школе и факултете као образовне институције. Везана је за сврху, смисао образовања. Каже се да је образовање обесмишљено, и с тим се слажу и наставници, али и ученици и њихови родитељи, из различитих разлога. За наставнике то је последица третмана образовања од стране државе (=власти) и најбоље се изражава преко (увек недовољног) издвајања за просвету. Тако размишљају и послодавци за које одавно није важно коју школу је кандидат за неку позицију завршио, већ шта уме да ради, његов CV и петнаестоминутни разговор са особом у фирми задуженој за људске ресурсе.
Да би неко, на пример, радио као тестер за рачунарске програме, потребна је одговарајућа лиценца, а потпуно је неважан претходни ниво образовања. За наставника физике у школи, на пример, осим (дефицитираних) професора физике, могу да једнако конкуришу и дипломирани астрофизичари и дипломирани инжењери електротехнике, смер техничка физика, који у току студија нису имали ни педагогију нити психологију, и који од стеченог знања на факултету примењује тек незнатни проценат при раду као наставници. Свако од њих мора да годину дана буде приправник и да положи исти испит. Није ни чудно што америчке статистике показују да се сваке године смањује проценат студената који сматрају да су за будући посао важни школска спрема и школски успех.
Држава се, дакле, понаша економски рационално јер школе (и факултети) не обезбеђују потребне квалификације. Наравно, квалификације се не стичу само у школи (формално образовање) – постоји и неформално и информално образовање, доквалификација и преквалификација. Сваки облик образовања треба да буде изједначен како у смислу садржаја, тако и у смислу верификације.
Постојећи систем дуалног образовања је везан за средње образовање (па га и википедија тако описује). Швајцарски модел дуалног образовања је добар, али се углавном односи на средње стручне школе. Нешто слично постојало је у бившој Југославији. Пуни значај оно може имати само код високог образовања, јер је разлика у школским квалификацијама и оним неопходним за рад највећа код послова које захтевају високу стручност. Садашњи модел дуалног образовања подразумева теоријски рад у школској институцији и практичан рад (учење кроз рад) код послодавца. На примеру са професорима физике јасно је да дипломирани студенти немају одговарајућа теоријска сазнања која би се применила кроз практичан рад код послодавца.
Дакле, послодавац треба да у потпуности преузме и теоријско и практично образовање након стицања основних квалификација у школи или факултету. Тако, на пример, након једногодишњег школовања будућег фризера, при чему он стиче потребне теоријске основе и основне практичне вештине за рад, он наставља образовање у неком салону, под руководством лиценцираног инструктора, квалификованог да теоријски образложи и практично покаже поступке које примењује у раду. Након двогодишњег школовања у медицинској школи, будући медицински техничари настављају „школовање“ у медицинској установи на одговарајућим пословима, где, у реалним ситуацијама, довршавају своју стручну спрему.
Ни школа, ни послодавац не издају лиценце (дипломе) за стечену стручну спрему већ то ради одговарајуће национално тело за лиценцирање стручне спреме и квалификације. На тај начин се уважава и самостални рад (информално образовање) појединца и целоживотно обрзовање добија свој пуни значај. У том систему, осим државе за образовање издваја и сваки послодавац тако што образује потребан кадар, или плаћа другом послодавцу за потребан кадар. На тај начин, средње стручне школе (али и факултети) као и основна школа одричу се функције оцењивања у корист вредновању стечених компетенција.
Аутор: Влатко Какашеввски, професор физике у пензији