Овај текст пишем као родитељ чија деца су ученици основне школе. И, да се разумемо, имам и ја проблем са Здравитасом, али не из истог разлога као и остали. Мени лично, све то делује као да лечимо огреботину, а метастазе су нам свуда у телу.
Али да кренемо испочетка. Ако којим случајем нисте чули за ову платформу (мада сумњамо) реч је о систему у који су наставници и учитељи сада дужни да на почетку сваке године уносе одређене податке о ученицима.
Министарка просвете је првог дана школске године рекла да ће се кроз платформу Здравитас, од трећег разреда до завршетка средње школе, „пратити моторни развој са утицајем на когницију, емоције и остале компоненте личности деце“.
Када се сви ови подаци унесу у Здравитас, софтвер сам, на основу унетих параметара (година, пола, висине, тежине и резултата тестирања моторних вештина), одређује моторички статус детета као просечан, изнад просека и испод просека.
Синдикати су категорички одбили примену ове платформе, а то је праћено и захтевом који је упућен Заштитнику грађана, да се провери законитост оваквог прикупљања података. Све је резултирало контролом у Министарству просвете.
Родитељи су, чини се, мање заинтересовани за то шта ће се са подацима о њиховој деци дешавати, али ако се мало измакнемо и сагледамо ширу слику, видећемо једну велику иронију која се крије иза ове приче.
У школама у којима ученици имају ужину, она је више него упитног квалитета. То је, најчешће, најјефтинија, изузетно лоша храна, попут парчета хлеба намазаног кремом, рол-виршле или сендвича са јефтином саламом. Све оно што се деци никако не препоручује.
У школама у градовима се, врло често, налазе продавнице у којима се може купити најнездравија могућа храна за децу – шарене наруквице, ушећерене гумене бомбоне, газирани сокови. Ако се, којим случајем, нађе нешто друго, онда су то пецива попут жу-жу-а, пице, лиснатог теста.
И док они једу пице, лисната теста и ушећерене гумене бомбоне и пију кока-колу коју су купили У ШКОЛИ, ви им мерите ТЕЖИНУ. Уочава ли неко колико је све то, замало па смешно?
Скоро исто толико смешно колико и чињеница да, у појединим великим школама у градовима и у многим сеоским школама фискултурне сале НЕМА или је у јако лошем стању. И једнако невероватно као и то да у већим градским школама, свако одељење добије по ЈЕДАН термин недељно у сали.
Не знам да ли сте приметили, ви који се питате, колико је све то заправо једна велика иронија?
Да ли сте свесни колико је неразумно децу у школи хранити адитивима, шећерима, емулгаторима, газираним соковима, па их онда ставити на вагу да видимо колико се здраво хране?
Да ли вам је, можда, пало на памет да се најпре позабавите тиме да се законом уреди каква се храна у школи може купити? Да поправите сале, повећате капацитете, да новац уместо у платформу уложите у здраве ужине или опрему за наставу физичког васпитања?
Колико је, уопште, логично проверавати моторне вештине једног осмака, који је у школи често до 20.00 увече? Док их држимо по 6-7 сати приковане за столице, задајући лекције и домаће задатке за које им треба још бар упола толико времена код куће да их савладају, ми им меримо моторичке вештине! А кад да их развију?
Пре него што измерите и унесете податке о држању једног деветогодишњака, на вагу ставите школски ранац који сте му на леђа натоварили. Можда вам бројка коју видите каже нешто више о томе због чега се деца криве. Наравно да то није једини разлог, али за тај сте баш ВИ одговорни.
Да, Здравитас је фластер којим се покушавају прекрити огромне ране. А оне који се против њега буне, као родитељ бих замолила да се једнаком снагом побуне и против пекара и киоска с нездравом храном у школама, против ранчева тешких 15 килограма на леђима осмогодишњака, против преобимних планова и програма.
Као родитеља, све ме то далеко више брине од чињенице да ће негде тамо писати колико моје дете може да скочи у даљ и колико килограма је имало са 12 година.