Сећате ли се филма Сам у кући? Родитељи се спреме за путовање, али забораве дете, и оно се сналази како зна и уме. И за јело, и за облачење, бори се против пљачкаша и превараната, све их победи, али током свих тих авантура нигде не видимо родитеље, не видимо њихову забринутост, панику или покушај да помогну, осим кроз пар телефонских позива. На крају се враћају и све се лепо завршава. Мислим, дете је преживело. На крају сваког наставка је преживело.
Е, тако мени изгледа стање у нашој школи данас, и не само данас, већ дуги низ година, можда и пар деценија.
Живимо у друштву које изгледа као дисфункционална породица, сиромашна, посвађана, неснађена у времену и простору, ограђена дебелим зидом од реалности, несвесна шта јој се дешава, зашто пати, па свако мисли да је само он исправан и тражи кривца у оном другом. Поверење је давно изгубљено. Свако у свакога сумња. Сумња се у добре намере, у стручност, честитост, професионализам. Награђује се послушност, а свака критика се доживљава као издаја. Као пијани брод, наше друштво бауља у магли, и осећа да то није добро, али нема снаге ни компаса који би га спасао из беспућа. Изгубљен је оријентир. Нестала је свест о правим вредностима. Људи су апатични, затворени у чауре свог микросвета, без воље и наде, без циља и извесности. На подстицаје са стране реагују агресивно, бранећи неку истину, своју или туђу, остајући на истој старој траси јер за нешто ново или другачије немају ни снаге ни храбрости. Јер, толико пута су већ преварени…толико пута су испали наивни…толико пута су се разочарали…
Школа је у оваквом друштву сам у кући. Заборављен, остављен да чека, да се сналази, да преживљава. Међутим, у школском систему постоји једна отежавајућа околност за читаву заједницу. Деца расту. Не могу да застану. Неумитно расту и сазревају у оквирима који су им постављени. Они не могу да чекају да се ми одрасли договоримо и дозовемо памети, не могу да разумеју кад им кажемо како су нам они најбитнији, како ми за њих живимо, а пустили смо их низ воду правдајући се како смо немоћни. Деца не толеришу немоћ. Деца не воле слабиће и животне калкуланте. Они имају право на садашњост и извесну будућност.
Просвета је централно место једног друштва. И то оно најбројније. Цела заједница се укршта кроз ту тачку. Просветни систем је базично место окупљања. Ту су и деца, и њихови родитељи, и њихови учитељи. Сви су прошли кроз просветни филтер, или су тренутно у њему, или су укључени посредно. Сваки појединац! Зато би фокус једног друштва морао бити на школи јер је то место које обликује и усмерава. Свако из школе креће, затим се у њу поново као родитељ враћа. Не постоји ни једна особа која није повезана са школом на неки начин.
Међутим…ево прошли су још једни избори. И даље трају различите врсте прегањања које су код нас већ постале део фолклора. И, ја се, ево, нећу упуштати у размишљање о тим играма, иако све покушавам да пратим и разумем. Али, никако да чујем било шта у вези са школом. Не разматра се питање адекватне особе за министра просвете. То ће остати за страначко намиривање. Не разматра се питање вршњачког насиља. То ће остати за нека боља времена, јер протоколи постоје, само их треба поштовати. Чињеница да протоколи постоје, али не раде, никога не занима. Не разматра се ни питање застарелих школских програма и видног заостајања наших ђака на глобалном нивоу. Нико се не осврће на проблем непримењивости школских знања на радну праксу. Не осврће се нико ни на проблем недостатка одређених кадрова, на проблем експресно преквалификованих, а запослених по рупама у систему. Не разматра се ни питање велике матуре. Зна ли ико нешто у вези са тим концептом? Када он почиње, да ли су отклоњене недоумице, колико су уважени ставови струке?
Наш школски систем је у расулу. О њему се прича само у случају инцидента, а и тада су сви више запрепашћени, него што нешто разумеју или умеју да учине. Још нисмо, на прави начин, решили трауме из маја, а нови догађаји нас сустижу. Степен несналажења је, парадоксално, све већи. Тада расуло постане видљиво свакоме ко има очи да види, али пажња не траје дуго. Разводни се све и утиша. И остане за нека боља времена.
А деца расту…сама у кући…Сетићемо их се када се вратимо са овог путовања, када намиримо све личне апетите. До тада ћемо се заклињати да су нам најважнији. Да све радимо само због њих.
Ми лажемо и деца то виде. Деца нису глупа. Зато неће да уче, зато неће да слушају, зато су насилни. Желе да их приметимо.
Аутор: Биљана Васић, професорка српског језика и књижевности из Шапца