Када дете иде у школу, не иде тамо по оцену тренутног нивоа развоја.
Школа је установа која постоји да ДА ДОПРИНЕСЕ да се дете свестрано развије у васпитном и образовном смислу.
Сви знамо да је предуслов за родитељство мало блискости и ништа више, па државе организују институције које ће имати значајну улогу да помогну да деца напредују.
Ако наркоман сретне алкохоличарку и они постану родитељи, школа преузима улогу првог родитеља.
У осталим случајевима трећег.
Сви који раде у школи, а мисле да није тако су промашили професију и мешају научни институт са школом.
Али у научном институту их неће. Штета. За децу којима предају.
Баш због тога се оцена из владања не може смањити БЕЗ РАДА СА ДЕТЕТОМ.
Дакле, прво покушај да буде боље, па ако не иде – смањена оцена из владања.
Врло је то све логично.
И зато је важно да сви који с децом раде знају да основни посао просветног радника није прост увид.
Много наших колега ради на нивоу „увида у затечено стање“ и зато се после жале да „су им руке везане“. Буду им оборене оцене које су засноване на увиду проблема, а без додатног васпитног рада. И по мом мишљењу је то сасвим у реду.
Зашто би неко платио архитекти да каже: није ти лепа/функционална/квалитетна кућа.
Или лекару да каже: нешто вас боли…
Плата се прима за решавање проблема.
У свим професијама.
Аутор: Снежана Голић, педагог и уредница портала Детињарије