Пита ме комшиница да ли бих држала приватне часове њеном унуку, ове године би требало да упише средњу школу, он се смешка у лифту и каже како већ ради с једном професорком, али бака би хтела да ништа не препусти случају, и ангажује и мене. Ја ‒ излазећи на свом спрату ‒ кажем да могу да му помогнем ако нешто не разуме, али нећу бити паралелна школа. Њих двоје збуњени ‒ захваљујући се ‒ настављају лифтом на виши спрат.
Објективни посматрач рећи ће како је феномен приватних часова јасан: многи професори лоше предају, а добри су искористили повољан тренутак да закрпе рупе својих колега и тако зараде новац. Родитељи, немоћни и несигурни, не питају колико друга школа кошта, плаћају колико се понуди и верују да је проблем решен. А проблем постаје само још јаснији и очигледнији.
Приватни часови, који су прихваћени као логична друштвена појава, обелоданили су оно што и нема много везе са просветом: много људи не уме да ради свој посао и уместо да се такви преусмере негде другде или да се учини нешто како би њихов рад био квалитетнији, пуштени су да егзистирају ту где јесу, нерад се толерише, а слаби резултати уважавају као део опште слике у коју се сви уклапају. Чини се како су сви шрафови у систему ‒ у оваквој поставци ‒ једнако одговорни за квар, зато што је општи нерад прихваћен и он се не коригује како би требало ‒ системски, већ се допушта његово исправљање у оној равни која га у суштини подржава.
Приватни часови су отелотворење нашег допуштења да се ништа не ради како треба и да то буде у реду. Никад нисам волела да држим овакве часове, од скора их не држим уопште, а неко време сам се питала откуд толики антагонизам. Схватила сам ‒ приватни час је мучнина. Он је имитација стварности, а одсуство пријатне динамике, јер један човек покушава другом левком да улије памет у главу, и првом је досадно зато што је његова мисија скромна, а другом још досадније јер је наговорен на овај чин.
Некад су умни људи учили школу у шетњи са својим учитељима, о томе је писао Његош, волео је дуге разговоре с песником Симом Милутиновићем Сарајлијом. У старој Грчкој перипатетици су филозофирали ходајући, не седећи у клупи пред таблом. Међутим, да би се истински учило, за тиме треба да постоји снажна воља, а кад смо вољни нешто да учинимо, онда се стазе саме отварају. Као што у стиснуту шаку не може ући малени динар, тако ни у малу главу не улазе велике идеје. Глава се шири вежбом, менталном, и у оним приликама које нам нису сасвим на корист.
Тако су приватни часови приказ једне непријатности ‒ сви стоје на погрешним местима и нико ни милиметар да се помери. Многи наставници били би бољи као туристички водичи, а многи ученици ‒ кад би се више ослонили на своје моћи, не на штаке. Овако се ‒ у привидној солидарности ‒ омогућава општа морална атрофија, јер се допушта да нерад носи неко друго име.
Аутор: Биљана Ковачевић