Kada dete ide u školu, ne ide tamo po ocenu trenutnog nivoa razvoja.
Škola je ustanova koja postoji da DA DOPRINESE da se dete svestrano razvije u vaspitnom i obrazovnom smislu.
Svi znamo da je preduslov za roditeljstvo malo bliskosti i ništa više, pa države organizuju institucije koje će imati značajnu ulogu da pomognu da deca napreduju.
Ako narkoman sretne alkoholičarku i oni postanu roditelji, škola preuzima ulogu prvog roditelja.
U ostalim slučajevima trećeg.
Svi koji rade u školi, a misle da nije tako su promašili profesiju i mešaju naučni institut sa školom.
Ali u naučnom institutu ih neće. Šteta. Za decu kojima predaju.
Baš zbog toga se ocena iz vladanja ne može smanjiti BEZ RADA SA DETETOM.
Dakle, prvo pokušaj da bude bolje, pa ako ne ide – smanjena ocena iz vladanja.
Vrlo je to sve logično.
I zato je važno da svi koji s decom rade znaju da osnovni posao prosvetnog radnika nije prost uvid.
Mnogo naših kolega radi na nivou „uvida u zatečeno stanje“ i zato se posle žale da „su im ruke vezane“. Budu im oborene ocene koje su zasnovane na uvidu problema, a bez dodatnog vaspitnog rada. I po mom mišljenju je to sasvim u redu.
Zašto bi neko platio arhitekti da kaže: nije ti lepa/funkcionalna/kvalitetna kuća.
Ili lekaru da kaže: nešto vas boli…
Plata se prima za rešavanje problema.
U svim profesijama.
Autor: Snežana Golić, pedagog i urednica portala Detinjarije