Ваља увек имати на уму то да је школа древни инструмент моћи и да је тек седамдесетих година дошло до извесне демократизације коју је на одређени начин антиципирао женски покрет. Жене су за време мог детињства још увек биле тихе и према њима су се опходили помало као према деци: видели су их, али не и чули. Но, жене се у шездесетим и седамдесетим годинама више нису задовољавале улогом посматрача, почеле су се уплитати и исказивати своје мишљење. А деца од почетка деведесетих чине исту ствар, више не допуштају да их ућуткујемо и више се не држе старог мушког правила – мира у кући. Мир је за мушкарце увек био најважнији. Кад су сви у мојој породици мирни, мислили су, ја сам успешан. Но, са тим је готово.
У Данској је током демократизације школа у деведесетим годинама дошло до разилажења, јер је свака школа морала имати школски одбор у којем би седели и родитељи. У једној телевизијској емисији сам већ тада прорекао да најкасније за десет година међу родитељима неће бити довољно кандидата, јер они у начелу не стреме за тим да деле своју моћ са школама. Стога нису ни фрустрирани због мањка моћи, него зато јер им се чини да се не узимају довољно озбиљно као родитељи и људи.
Показало се да сам имао право, иако наравно још увек има родитеља који сањају локално- политичке снове и покушавају да изграде мрежу. То свакако не мења чињеницу да стара подела улога више не функционише. Некад су одрасли одлазили у школу и „глумили“ учитеље, а деца преузимала улогу ученика. Та игра улога престала је функционисати најкасније укидањем физичке казне 1967. године. Али деца су установила да ни тад није било могуће комуницирати са наставницима на истом нивоу (равноправног достојанства), јер је школа инсистирала на моћи самих наставника. Учитељи су се, с друге стране, жалили да им се више не указује поштовање.
На многобројним конгресима дискутовао сам са данским директорима школа који су ми очајнички постављали питање: „Шта рећи родитељима, јер ученици више не поштују учитеље?“ Био сам јако срећан кад се један мој стари колега у дворани јавио за реч и истакао да никад и није било другачије. Поштовање према учитељима није постојало ни раније, постојало је само више страха, а та времена су срећом готова.
Какве ученике школа жели?
Деца се у данашње време не боје школе искључиво на почетку школовања, но то се врло брзо мења како школа још увек устрајава на својој позицији моћи. Забрињавајуће је притом, да се простор толеранције све више смањује. Током деведесетих се у шали истицало да школе желе нормирану децу А4 формата, и ако се настави тим путем деца ће ускоро смети бити само формата подсетнице. Све је више специјалних школа и специјалне наставе. Притом, учесници знају и осећају да је за заједницу огромна предност признати и прихватити, а не искључивати различитост својих чланова.
Многи стручњаци су утврдили да су наше школе изврсне, али само за петнаест посто ученика. То су оне пристојне, добро васпитане девојчице. Те девојчице, које често нагињу аутодеструктивном понашању и развијају поремећаје у исхрани, најомиљеније су у школама, јер не приређују никакве неугодности. Школе се знатно лошије сналазе са темпераментном децом.
Основно питање око ког су школе, родитељи и политичари једнако конфронтирани јесте како преузети вођство и, притом, не повредити децу. Како водити и истовремено штитити личне границе и лични интегритет свих учесника?
Школе у дефанзиви
Чини се да су школе у поређењу са родитељима и с обзиром на наведену тему још увек у дефанзиви, јер на исти начин сваљују кривицу на „немогуће“ ученике и родитеље. Уз то, родитељима се приговара због две ствари: с једне стране, да не васпитају децу на исправан начин, а с друге им се узима за зло критички став према школи. А ако није реч о лошој деци и њиховим лењим родитељима, онда систем мора преузети улогу жртвеног јарца.
То пре свега открива једну ствар: да школама недостаје способност преузимања личне одговорности. Желим да нагласим да говорим о самим школама, не о наставницима. Међу наставницима несумњиво има сјајних и ангажованих појединаца који пате под тренутним околностима. Наша култура школе је постала неподношљива.
Један аустријски наставник рекао је да постоји само једна разлика у поређењу са временом Марије Терезије: „Некад су школе уништавале мноштво ученика и разарале квалитет њиховог живота, а данас се такође уништава једнак број наставника.“
С обзиром на огромне трошкове које сноси друштво, не би више требало да подносимо чињеницу да се интегритет толиког броја људи оштећује у школском систему. Наставници најчешће пате међу ученицима који се врло гласно јављају за реч и који стално желе да буду у средишту пажње, што је крајње неповољно за групну динамику. Који су разлози за то? Та деца по правилу долазе из образованих породица. Родитеље чија су деца даноноћно у центру пажње називам нео-романтичарима. Када се ти мали принчеви и принцезе сусретну са нормалним светом, често доживе шок, посебно кад заврше у некој групи коју чине други мали принчеви и принцезе.
Компетенција у односима, уместо одбрамбеног става
Школе још нису научиле да носе свој део одговорности и да родитељима понуде педагошку помоћ и подршку. Уместо тога устрајавају у улози оног који се жали – на ученике, родитеље, политичаре – и одбацују сваку врсту властите одговорности. Најозбиљнији је мањак одговорности према ученицима. Као и пре тридесет година јадикује се о „немогућим“ разредима са којима се једноставно не може радити. А тако нешто уопште не постоји. Постоје само лоши односи између наставника и ученика.
Заправо се иза таквог става крије невероватна ароганција која сеже далеко у прошлост: ја као наставник сам савршен, а остали…
Замислите да се шеф велике фабрике у којој влада висока флуктуација радника жали на то да данашњи запослени нису низашта.
Тај неодговоран став школе је болан за нашу децу. У мојој генерацији било је сасвим уобичајено да ученици на себе преузму сву кривицу, док наставници одбацују било какву одговорност за сукоб. Кад бисте се код куће жалили на неправду, родитељи би у правилу били на страни школе.
Стога би већа компетенција у односима наставника свима добро дошла, посебно наставницима. Кроз вишегодишњу сарадњу са данским наставничким удружењима и заједницама упознао сам безброј фрустрираних и „сагорелих“ наставника које су ученици свакодневно вербално, физички и психички понижавали.
Деца имају мноштво компетенција, али једна им недостаје: нису способни преузети одговорност за квалитет својих односа са одраслим особама. Но, то није било јасно демократским школама у Данској и другде, јер су деца већ придобила довољно моћи и утицаја, па су одговорне особе мислиле да могу да преузму и одговорност за односе. Али деца то не могу. Када се деца конфронтирају са одраслима који избегавају да преузму одговорност, тада она испуне вакум који је настао и наизглед преузимају моћ. Ипак, они су беспомоћни властодршци, јер та улога, која им је припала против њихове воље, прелази њихове снаге.
Одломак из књиге “Школа у инфарктном стању” Јeспера Јула
Извор: Familylab Srbija