Jedan od podataka iz poslednjeg PISA istraživanja koji je privukao veliku pažnju je podatak o tome koliko učenici slušaju na času, o čemu je govorila jedna od inicijatorki ovog istraživanja prof. Dragica Pavlović Babić, profesor na Odeljenju za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Kako je kazala, čak oko 40% učenika je reklo da uopšte ne sluša. Za to vreme, dok nastavnik predaje, veliki broj njih koristi mobilni telefon, a odgovor na to sada je da treba zabraniti mobilne telefone u školama i da telefonima u nastavi nije mesto.
„Ideja je da ćemo mi te telefone da ostavimo u kutije i da se bavimo onim što mi do sada znamo. Mislim da, kada donosimo neke odluke koje se tiču škole, treba da razmislimo tri puta, da li je to to što doprinosi kvalitetu obrazovanja ili nije. Ranije smo govorili da je škola Hram znanja, ali ona to više nije. I mi s tim moramo da se pomirimo. Jer sve informacije koje svi udžbenici ovog sveta imaju nalaze se na dva klika u mobilnom telefonu. I mnogo više od toga je tamo. Dakle, škola više nije hram znanja, Gugl je hram znanja i zašto se s tom činjenicom ne suočimo, umesto što zabranjujemo?” – pita se prof. dr Pavlović Babić.
U podkastu Agelast ona je objasnila da je vreme kad je škola pružala informacije i obasipala nas morem podataka kao što naša tradicionalna škola radi, sada prošlo vreme.
”To je trka koju škola više ne može da dobije. I ne treba da dobije. Zato što postoje novi, mnogo važniji izazovi. Sada nam je na raspolaganju obilje informacija, mi više sa informacijama nismo kratki, već smo njima zasuti i ono čemu škola treba da nas uči je kako da ih procenjujemo, kako da znamo šta je važno šta nije, kako da znamo šta je smisao tih informacijama, kako da ih povezujemo, kako da ih odbacujemo… Dakle, sada je osnovna misija škole da nas nauči da integrišemo, da tražimo smisao, da prepoznajemo relevantne informacije. Strategija učenja, strategija rada sa informacijama, to je prozor u svet.” – kazala je prof. dr Dragica Pavlović Babić.
Ona objašnjava da učenici dođu na čas i donesu neku svoju budnu pažnju.
”Kapaciteti pažnje su veliki i pažnja je, da tako kažem, zavodljiva. Vi kao nastavnik možete tu pažnju da zavedete, da je privučete na sebe, na ono što pričate, a ako niste dovoljno zavodljivi, pažnju će prikupiti nešto drugo – telefon, posteri na zidu, ko prolazi napolju… Dakle, ako ono što se dešava na času učenicima nije dovoljno atraktivno, ako nema smisao za njih, ako s tim ne znaju šta će da rade, ako to nije ključ za nešto što ih inetersuje, pa naravno da neće na to da obrate pažnju.” – kaže profesorka koja je i istraživač Instituta za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu.
Kako je objasnila, situacija u kojoj deca u školi uče nije prirodna. Naterani da sede na nekoj drvenoj klupi, da sede 45 minuta, pa se malo odmore, pa opet sede 45 minuta. To samo sedenje je jako naporan posao i ako za to vreme deca nisu aktivirana nego pasivno slušaju, naravno da će im biti naporno i da će tražiti nešto drugo što će ih aktivirati.
”Većina naših učenika sami su postali informatički pismeni. Oni su sami učili, ovladavali aplikacijama, igricama, programima koji su ih zanimali. Igrajući igrice, oni su učili strateške stvari, gradili neka znanja i na to niko nije morao da ih tera. Dakle, motiv postoji, samo on mora da bude probuđen nekim smislom” – tvrdi Pavlović Babić.