Tekst koji sledi nastavak je detaljne priče o obrazovnom sistemu u Kanadi koji nam šalje profesorka engleskog jezika Bojana Arsić Mitrović. Prvi deo teksta pročitajte OVDE.
5. ODNOS UČENIKA I NASTAVNIKA
Odnos između učenika i nastavnika je pretežno prijateljski i prava je retkost videti strogog nastavnika, jer skoro da ih i nema. Svi su sa osmehom, svi prilaze deci ne bi li ponudili pomoć, otvorili vrata, potražili nešto što su zagubili i slično. Učenici uzvraćaju istom merom. Ako vas znaju, obavezno će vam se javiti na hodniku, ponuditi pomoć ako vam je potrebna, otvoriti vrata, uputiti na određenu učionicu ako ste novi nastavnik… Ljubaznost se ovde podrazumeva u svim sferama života, pa tako i u školi. Negativni i mrzovoljni ljudi otpadaju već na intrevjuu za ovaj posao, bez obzira na nivo obrazovanja. Vi možete biti izuzetno stručni u svojoj profesiji, recimo fizici ili hemiji, ali ako nemate sposobnosti za rad sa ljudima, ne možete biti nastavnik u ovom sistemu. Nastavnik NE SME da iznosi svoje lične stavove, koji bi mogli bilo koga da uvrede. Ne sme da zahteva da se deca oblače ovako ili onako. Ne sme da bilo koga vređa, makar to bilo i kroz šalu, mora da bude objektivan i isti prema svima. „Dobronamerne“ pošalice na račun nečijeg izgleda, radnih navika, stila oblačenja, ili bilo čega drugog mogu da vam donesu otkaz u roku od 5 minuta. Nastavnik mora da bude ozbiljan, prijatan, predusretljiv, iskreno zainteresovan za dobrobit deteta, i dužan je da poštuje i dete od 7 godina sa istom ozbiljošću kao i odraslu osobu ili kolegu. Diskrecija prilikom konsultacije sa kolegama ili roditeljima po pitanju bilo čega u vezi sa detetom se apsolutno podrazumeva i nedostatak iste takođe rezultira otkazom. Sve se to nauči tokom treninga koji svaki novi nastavnik mora da prođe pre nego što uđe u učionicu, jer će raditi sa mladima koji spadaju u „vulnerable sector“ i maksimalno su zaštićeni u svakom smislu.
Nastavnice i učiteljice se obično oslovljavaju ili samo sa „Miss“, ili, ako je poznato prezime, sa „Ms. Smith“ ili „Mrs. Smith“, dok je za muškarce uobičajeno „Mr. Smith“ ili samo „Sir“. Nastavnici, s druge strane, nikada ne oslovljavaju decu prezimenom, već uvek imenom, često i nadimkom. Ukoliko je u pitanju transrodno dete, promena imena se beleži onda kada to roditelj potvrdi, i od tada se dete oslovljava novim imenom i odgovarajućom zamenicom. O toj temi je apsolutno zabranjeno raspravljati, kao i o svim ličnim temama. Ono o čemu nastavnici i deca mogu da razgovaraju u slobodno vreme jesu isključivo neutralne teme, poput vremena ili sporta, osim ako nije u pitanju neka specifična situacija u kojoj se dete poverava nastavniku, ali u tom slučaju mora da bude uključen i tzv. „guidance counsellor“, što je zapravo isto što i naš psiholog/pedagog.
Iako je odnos učenika i nastavnika prijateljski, autoritet nastavnika je neprikosnoven. Deca su uglavnom vrlo disciplinovana i ne pada im na pamet da remete dan i sebi i drugima nekim ispadima u ponašanju. Svako gleda da odradi ono zbog čega je tu i da ide kući. Vaše je da predajete i ispitujete, njihovo je da uče i prezentuju, i to se podrazumeva. Ako toga dana nisu raspoloženi za rad, reći će vam to, i od vas se NE očekuje da im održite lekciju o tome kako su lenji i neodgovorni, već samo da kažete „I’m sorry you feel that way. I hope you feel better tomorrow. Just work on something else today and you’ll finish this next time.“ I to je dovoljno. Dete će raditi nešto svoje na tabletu, neće remetiti čas, a vi sa ostalim učenicima nastavite rad prema planu. Ukoliko detetu iz bilo kog razloga toga dana ne prija da sedi u učionici, može da ustane i zamoli da ode u LC (Learning Commons, sa bibliotekom), gde se nalaze nastavnici koji će ga evidentirati i raditi sa njim ili to što ste vi odredili, ili nešto drugo što dete mora da završi. Takva situacija je jedna do dve po odeljenju, što vama ne remeti ni čas, ni plan, a tom konkretnom detetu ste pružili podršku kada mu je bila potrebna i pokazali da vam je stalo do njegove dobrobiti. U 99% slučajeva to dete će se već sutradan javiti da učestvuje na času, i to aktivnije nego inače.
6. SLUŠANJE HIMNE
Navika da se poštuje autoritet generalno, ne samo nastavnika, stvara se od polaska u JK, znači već od 4 godine. Svakoga dana se, pre početka nastave, u SVIM školama određene školske uprave, pušta preko razglasa prvo „Land Acknowledgement“ (priznavanje da je teritorija nekada pripadala Indijancima), a onda i kanadska himna. Do polaska u prvi razred, sva deca znaju da otpevaju himnu, kao i da se tokom himne obavezno stoji mirno, gde god da se nalazite. Dešava se da dete kasni i da je hodniku u trenutku kada kreće himna, ali je naučeno da stane, gde god da je, i da se ne pomera dok se himna ne završi. To nekada izgleda kao kada kažete „Freeze!“ i svi se zaustave na mestu na kome su se našli, ali po tome možete shvatiti da postoje stvari koje se ne dovode u pitanje i koje se ne remete. Kakvo god bilo dete po prirodi, neće hodati dok traje himna. To je pravilo koje SVI poštuju i ne dovodi se u pitanje. Nastavnici takođe nose kartice sa imenom i slikom oko vrata, što im daje dodatni autoritet, jer je jasno da iza njih stoji sistem. Uvredio si nastavnika – uvredio si čitav sistem, koji za takve slučajeve ima razrađenu proceduru, te sigurno nećeš proći nekažnjeno. S tim na pameti, deca se ne usuđuju ni na kakvo nedolično ponašanje i disciplinski problemi su retki.
7. SREDNJA ŠKOLA
(Secondary school (High School) – Grades 9 -12)
Nakon završenog 8. razreda, smatra se da je dete završilo osnovnu školu. Kreće se u srednju školu i one su sve iste. Ne postoje srednje stručne, gimnazije, elektrotehničke, medicinske… Takve podele nema. Sve su iste, nude slične kurseve, i dete se opredeljuje ili za onu koja mu je najbliža, ili za onu koja nudi neki specifičan kurs koji nije ponuđen u nekoj drugoj školi. Recimo, ESL (English as a Second Language) nudi se u samo nekoliko srednjih škola u Hamiltonu, te ako ste tek došli u Kanadu, i vaše dete je u obavezi da odabere ESL kao jedan od kurseva, moraće da ide u školu koja nudi taj kurs. Postoje obavezni i izborni kursevi. Jedan nastavnik obično predaje po dva do tri kursa i oni traju najćešće jedan semestar. Tokom ta četiri meseca, pređe se nekoliko obimnih lekcija, koje se rade po mesec dana. Ne postoji knjiga po kojoj se radi, već se moduli kursa formiraju na osnovu ishoda koji se nalaze u zvaničnoj knjizi ovdašnjeg prosvetnog sistema, pod nazivom „Ontario Curriculum“. Tu je navedeno sve što je potrebno da se zna na kraju određenog kursa, a nastavnik sam bira lekcije koje su u skladu sa tim. Ako dođete kao nastavnik na zameni, kao što sam ja bila, onda dobijete sav materijal od regularnog nastavnika, i vaše je samo da ga ispratite, naravno, uz dogovor sa ostalim kolegama koji vode taj isti kurs.
Deca nemaju kontrolne zadatke kao u Srbiji („izvadi papir i piši“), već su to uglavnom „assignments“ po ugledu na one na koledžu ili univerzitetu – dakle, istraživački rad, projekti, prezentacije na zadatu temu. Neizostavan deo skoro svakog zadatka (osim ako nije reč o pisanju eseja na času, ili neke druge vrste testa, zavisno od predmeta) su i takozvani „media products“, što znači povezivanje sa modernim tehnologijama, kreiranje vebsajta i slično. Moram da napomenem da, protivno uvreženom mišljenju da se ovde „ništa ne uči“ i da „deca nemaju pojma“, to nije istina. Deca uče da pišu kvalitetno i argumentovano, uče da analiziraju dela do najsitnijih detalja, traži se kritičko mišljenje o svemu, kao i kreativnost, zahteva se poštovanje rokova za predaju radova i ocena se umanjuje ako se rok ne poštuje. Činjenica da časovi traju po 1 sat i 15 minuta podrazumeva više vremena za detaljnije obrađivanje neke teme. Deca dnevno imaju po 4 časa, plus jedan sat za ručak (koji nose od kuće), dok nastavnici imaju 3 nastavna časa, jedan sat za ručak (koji takođe nose od kuće), i jedan sat za pripremu. Čak i ako vam je raspored takav da su vam sva tri časa ujutru i da nakon toga imate vreme za ručak i PREP (pripremu), vi ste u obavezi da ostanete u školi! Vaše radno vreme je od 8:30 do 3:00 i ne smete da izađete ranije samo zato što poslednja dva sata nemate nastavu.
Kada se sakupe i ocene svi radovi koji su bili deo određenog kursa, deca su spremna za završne ispite, koji se organizuju na kraju semestra i traju nedelju dana. Deca imaju poseban ispit iz svakog predmeta, baš kao na koledžu ili fakultetu kod nas. Kada dobiju prelaznu ocenu, smatra se da su završili taj kurs i dobili 1 bod (credit). Kada počne drugo polugodište, čekaju ih nova četiri kursa, za koje će završne ispite polagati na kraju školske godine. Tako na kraju školske godine imaju osam položenih ispita iz isto toliko predmeta, čime su sakupili isto toliko bodova i završili taj razred. Neki od kurseva se daju i preko leta, ukoliko dete želi da stekne taj bod ranije, da bi tokom školske godine moglo da bude rasterećenije i iskoristi taj višak vremena za neki „part-time“ posao.
Većina škola ima školsku kafeteriju, gde i srednjoškolci i nastavnici mogu da kupe ručak, ukoliko ga nisu poneli od kuće. Ekskurzija nema, osim ako se ne računaju tzv. „filed trips“, što su zapravo posete nekom mestu u blizini, recimo Univerzitetu MekMaster, nekoj fabrici, bolnici ili nekoj državnoj instituciji, u zavisnosti koji predmet je u pitanju.
Predmeti su vrlo zanimljivi, i pored onih uobičajenih, poput matematike, engleskog, fizike i hemije itd. obavezno imate i „Tech-Design“, „Health and mindfulness“, „Family studies“, „Drama“ itd.
Still oblačenja dece je sličan kao u Srbiji, samo još opušteniji. Boje koje preovlađuju su uglavnom tamne, u srednjoj školi (crna, siva), dok je u osnovnoj šarenije. Nastavnici se takođe oblače mnogo više sportski nego što je to slučaj u Srbiji, i ovde na posao u štiklama i kostimu dolaze samo direktorke, a i one vrlo retko. Nastavnici i učitelji su u farmerkama, patikama, udobnim duksevima, prstojnim bluzama, a često i u helankama, ukoliko imaju duge tunike preko. Na vaš izgled i oblačenje retko ko obraća pažnju. Ono što njih zanima je šta vi GOVORITE i kako se prema kome OPHODITE. Cinizam, podmevanje i pametovanje se ne tolerišu, pa sve i da ste se obukli kao britanska princeza. Suština, a ne forma, je ono što se ovde ceni.
8. RASPORED ČASOVA U SREDNJOJ ŠKOLI
Raspored časova u srednjoj školi nije isti kao u Srbiji. Ovde svakoga dana dete ima identičan raspored. Recimo, od ponedeljka do petka, svaki prvi čas je engleski, svaki drugi je matematika, treći je geografija, četvrti je pauza za ručak, i peti je, recimo, fizičko. To znači da to dete tokom tog polugodišta sluša ta četiri predmeta, položi ispite u januaru, a onda dobija novi raspored sa novim predmetima za drugo polugodište. Ne uči se sve po malo cele godine, kao u Srbiji. Kursevi se biraju u martu mesecu za narednu školsku godinu, da bi se na vreme formirale grupe, u skladu sa kapacitetom prostora i osoblja. Takav sistem omogućava da deca svakoga dana rade vaš predmet u isto vreme i to po 1 sat i 15 minuta, što je odličan vremenski period za temeljan i intenzivan svakodnevni rad. Vi, kao nastavnik, imate samo tri odeljenja/grupe, i samo sa njima radite tokom jednog polugodišta, što je sjajno, jer zaista možete svima da se posvetite. Svaka grupa ima od 15-20 učenika, mada sam ja imala i grupe od po 28 učenika. Ali, kada se sabere, vi imate maksimum 60-80 učenika po semestru.
9. „MAIN OFFICE“, „STUDENT SUCCESS“ i „GUIDANCE COUNSELLORS“
Svaka škola na ulazu ima tzv. main office, gde se nalazi nekoliko (4-6) administrativnih radnika, svaki za svojim stolom i sa svojim kompjuterom i telefonom, koji su zaduženi za organizaciju kompletne nastave i normalno funkcionisanje škole. Oni su ti koji pozivaju zamenske nastavnike da uskoče kad je potrebno, javljaju obaveštenja preko razglasa, odobravaju ranije izlaske učenika, i rešavaju sve druge probleme i nastavnika i učenika.
„Student success“ je posebna učionica u kojoj radi nekoliko stručnjaka iz oblasti rada sa decom, i oni su zaduženi da pomognu prilikom obrade gradiva, ako dete ne stiže da savlada ono što se radi na času.
„Guidance counsellors“ su psiholozi/pedagozi, i svako dete ima svog! Njih ima nekoliko u školi i obično je svaki zadužen za određeni broj dece (prema abecednom redu, recimo John Smith je zadužen za svu decu iz cele škole čije prezime počinje slovima od A do K, Mary Johnson za decu sa prezimenom od L-S itd.). Povremeno ih pozivaju na razgovore, prate njihov rad, tesno sarađuju sa roditeljima po svim pitanjima, i oni su ti koji se bore za detetovu ocenu i drugu šansu. Oni su ti koji posreduju između nastavnika i učenika. Recimo, ako je dete bilo bolesno i nije pokrilo nekoliko radova neophodnih da se završi taj ispit, GC će poslati mejl nastavniku i zamoliti da se omogući novi rok za donošenje rada za to i to dete, iz tog i tog razloga. Nastavnik nakon toga procenjuje da li za tako nešto ima osnove ili ne. Takođe, svaki GC je upoznat sa svim dodatnim detaljima o detetu, ukoliko ima nekih smetnji ili bilo šta što bi nastavnik trebalo da zna, i diskretno će na to skrenuti pažnju nastavniku na samom početku kursa. Podrška svakom detetu je očigledna i svaki učenik zna da u školi postoji neko ko se zalaže za njega lično i njegov uspeh.
10. EMERGENCY FOLDERS, FIRE DRILLS i rad po IEP-u
Ono što svaki nastavnik mora da zna kada uđe u učionicu jeste gde se nalazi tzv. Emergency folder. To je obično jedna fascikla plave, zelene, ili crvene boje, u kojoj se nalaze instrukcije za delovanje u slučaju požara, terorističkog ili bilo kakvog napada, iznenadnog zdravstvenog problema učenika i slično. U svakoj školi postoji i tim za hitne situacije i prvu pomoć, ali i svaki nastavnik mora biti upoznat sa tim kako se reaguje u datoj situaciji. Takođe, svaki prosvetni radnik mora pre početka karijere da prođe obuku za reagovanje u vanrednim situacijama, u šta spadaju zaštita od azbesta, prosipanja opasnih hemikalija, požara itd. Naročito se daje značaj reagovanju u slučaju požara i tu postoji striktna procedura, koja se s vremena na vreme vežba. Dakle, čujete alarm (lažni) i morate odmah da ustanete, zgrabite E folder (u kome se nalazi spisak učenika), deci kažete da stanu u red, i da brzim korakom, jedno za drugim, izađu do najbližih požarnih stepenica, ne noseći ništa sa sobom. To se vežba od JK (deca 4 godine) do kraja srednje škole. Bezbednost je na prvom mestu, i na najmanju naznaku opasnosti, sve staje i kreće procedura određena za to (hold and secure, shelter in place itd.).
Podaci o deci sa posebnim potrebama nalaze se u svakoj učionici i nastavnici moraju biti upoznati sa njima. Tamo je tačno navedeno koji oblici vašeg ponašanja mogu da izazovu neželjenu reakciju deteta, te je važno to sve proučiti pre početka rada. IEP obuhvata ne samo decu koja imaju blago usporeni razvoj, već i decu koja su „gifted“ ili „exceptional“. Dakle, sa svima koji na bilo koji način odstupaju od norme, radi se na poseban način.
Inkluzija je svuda prisutna, s tim što u osnovnoj školi za svako takvo dete postoji asistent koji ga prati tokom čitavog dana. Nastavnik je tu da predaje, a asistent da vodi računa o detetu sa posebnim potrebama. U srednjoj školi je situacija slična, s tim što za tinejdžere postoje i specijalna odeljenja, te ako je odstupanje takvo da dete ne može da prati redovnu nastavu, ono pohađa specijalno odeljenje, sa programom skrojenim po njegovoj meri. Nastavnici koji vode takva odeljenja su posebno obučeni za tu vrstu posla, i sa njima je u učionici uvek barem jedan asistent-defektolog.
11. OCENE
Sistem ocenjivanja sam morala detaljno da proučim, jer se potpuno razlikuje od našeg. Ovde su ocene od 1 do 4, petice nema. Do 50% savladanog gradiva ne spada u ocenu, već se obeležava posebnim kodom i test mora da se ponovi sve dok se ne dobije prelazna ocena. Od 50% do 100% je podeljeno na te četiiri ocene, od 1 do 4, te je recimo ocena 92% ili 94% isto što i naše 5-. Često se i piše baš tako, kao procenat, i deca su naviknuta da vide procenat, pre nego brojku. Slovni sistem A,B,C,D postoji u knjizi o sistemu ocenjivanja, ali se u praksi retko koristi, bar u srednjoj školi. Moguće je da se koristi u osnovnim školama, mada je tamo akcenat na opisnom ocenjivanju, a ne na brojkama i procentima. Čak se i crvena hemijska izbegava, već se koristi zelena ili neka druga neutralnije boje.
12. KAKO SE POSTAJE UČITELJ/NASTAVNIK
I za kraj, objasniću kako se ovde postaje nastavnik, jer smatram da je ovo vrlo važna tema. Ovde NE MOŽETE da postanete učitelj ili nastavnik sve dok, nakon osnovnih studija, koje se podrazumevaju za ovaj poziv, ne završite i Teachers College, u trajanju od dve godine. Taj koledž nema veze sa vašim studijama, bilo da su u pitanju osnovne, master ili čak doktorat. To šta ste vi postigli u vašoj oblasti, to je sjajno, ali ako niste završili Teachers College, vi niste prosvetni radnik. Taj dvogodišnji koledž služi isključivo za obrazovanje nastavnika i može da se završi u bilo kom trenutku u životu. Postoje ljudi koji se odluče da budu nastavnici nakon neke druge dugogodišnje karijere, završe ovaj koledž i rade ovaj posao do penzije. Na taj način, oni su sigurni da je svako ko je ušao u sistem prošao ozbiljan trening i da je podoban za rad sa mladima. Ne postoje fakulteti sa „nastavničkim smerovima“. Fakultet služi da steknete znanje iz određene oblasti, ali da biste bili nastavnik, još dve godine koledža vas čekaju nakon toga. Dakle, da biste se ZAPOSLILI u školi, potrebno je da imate završene četvorodišnje osnovne studije i Teachers College. Dakle, 6 godina ukupno. Tek tada možete očekivati da postanete „certified teacher“ i da konkurišete za stalni posao. Na koledžu će oni, prema vašim završenim studijama, odrediti koji predmeti su vam „teachable subjects“, recimo, istorija i geografija, engleski i španski itd. u zavisnosti od toga šta ste prethodno završili i iz kojih oblasti imate najviše znanja.
Za nas inostrane nastavnike, iz zemalja koje nemaju poseban nastavnički koledž, već nekoliko semestara metodike nastave, postoji posebna procedura, koja je vrlo mukotrpna i kroz koju trenutno prolazim. Imala sam sreće da se zaposlim kao „supply teacher“, tj. nastavnik na zameni, na osnovu pređašnjeg iskustva i nivoa obrazovanja, ali stalni posao mi je još uvek misaona imenica, sve dok Ontario Colledge of Teachers ne proceni da li je metodika koju sam imala na fakultetu dovoljna i šta bih još dodatno morala da položim od ispita da bih bila akreditovani nastavnik. U proceduri jesam, ali kada ću znati rezultate njihive procene, ne znam, jer to traje dugo, nekada čak i par godina. Naravno, završavam neke druge ispite, koji će mi omogućiti da se bavim predavanjem u drugim institucijama i školama, ali za stalni posao u državnim osnovnim i srednjim školama, moram imati odgovarajuću akreditaciju. Kao nastavnik na povremenim zamenama mogu da radim, i za tu vrstu posla oni imaju vrlo razvijen sistem, te mnogi nastavnici i ne žele da rade za stalno, već samo kao „supply teachers“, zbog fleksibilnosti, a relativno sličnih benefita i solidnih primanja. Obaveštenja o potrebnim zamenama se objavljuju na dnevnom nivou preko aplikacije, te svako od nas dan ranije zna u kojoj školi na teritoriji grada će sledećeg dana biti potrebne zamene i može na vreme da rezerviše određenu školu za sebe. Samim tim, časovi se nikada ne gube, jer postoji razrađen sistem zamenskih nastavnika koji se šetaju od škole do škole, tamo gde za njima ima potrebe. Planovi za taj dan se ili šalju dan ranije mejlom, ili čekaju na stolu. Ukoliko se dobro pokažete, neka škola vas može bukirati na nekoliko nedelja, ili čak meseci, onoliko koliko to zakonski rok predviđa. Moja najduža zamena do sada je trajala tri meseca, gde sam predavala dva kursa engleskog kao maternjeg, u 10. razredu i u 11. razredu (3. i 4. godina srednje). Za to vreme, imala sam prilike da predajem Šekspirvog Magbeta, dva romana, odabranu poeziju, kreativno pisanje, ocenjujem radove i usmene prezentacije, svodim ocene i pišem „report cards“ na kraju polugodišta. Da već imam licencu, imala bih tamo stalan posao, jer je direktorka bila više nego raspoložena da me primi, ali s obzirom na to da licencu još čekam, i ne znam kada ću je dobiti, i da li ću je dobiti, ili ću morati da ipak završim i Teachers College, moja situacija je još uvek neizvesna. Kao „uncertfied“ nastavnik mogu da budem na zamenama dok god bude bilo potrebe za većom radnom snagom. Onoga trenutka kada bude bilo dovoljno „certified“ nastavnika, svi bez licence neće moći da rade ni kao zamene, kako je inače i bilo pre COVID-a. Zbog situacije tokom COVID-a, kada su mnogi nastavnici uzimali dugotrajna bolovanja, sistem je dozvolio i nelicenciranim nastavnicima da rade kao zamene, naravno posle ozbiljnog intervjua i dve nedelje obuke o korišćenju platforme i pravilima ponašanja prosvetnog radnika u državnom sistemu. Na taj način je nekolicina nas uspela da uđe u sistem, a inače je sistem državnih škola još zatvoreniji nego u Srbiji, i do pre nekoliko godina bilo je jako teško u njega ući.
Napomenula bih i da je veoma malo naših ljudi koji su došli ovde sa velikim iskustvom u obrazovanju i zaposlili se u školama. Profesora našeg porekla ima skoro u svakoj školi po nekoliko, ali to su ljudi rođeni ovde, ne novodošli. Mislim da sam u gradu u kome živim jedina iz Srbije koja je primljena u sistem, a nije školovana ovde.Tako da otvoreno kažem da sam imala sreće da se desi COVID, da mi omogući ulazak u sistem, a ostalo je već na meni. Licenciranje je u toku, potrebe za zamenama ima svakodnevno, u nekim školama me već dobro poznaju i bukiraju na nekoliko nedelja unapred, a iz škole u kojoj sam provela tri meseca (i u koju bih iskreno volela da se vratim, i to za stalno), su me upravo juče pozvali da prisustvujem maturi u okviru tima za organizaciju događaja, što sam, naravno, sa oduševljenjem prihvatila, jer oni takvo poverenje ne ukazuju bilo kome.
Što se tiče plata u prosveti, one su ovde prilično dobre, što je, naravno, direktno povezano sa autoritetom nastavnika i željom mladih da se bave baš ovim poslom. Veliki broj mladih se odlučuje na ovo zanimanje, jer su svesni da će imati mnogo beneficija – plaćena bolovanja, odlično osiguranje koje pokriva sve od zubara, preko masaža, optičara, popuste na sve živo, knjižare, galerije, muzeje, plaćene raspuste, praznike i svaki „snow day“ (ovde kada pada jači sneg, škole se zatvaraju na par dana), i još mnogo toga, što nisam sve ni istražila, jer još uvek, bez licence, nemam sve te povlastice. Plata nelicenciranih, zamenskih nastavnika, na dnevnim zamenama, je svakako niža od primanja licenciranih nastavnika, na dužim zamenama, i redovnih nastavnika, ali je svakako bolja od plate redovnih vaspitačica ili asistenata u nastavi. Sa platom redovnog, licenciranog nastavnika, vi možete da platite kiriju za stan, ili kredit (polovina plate), a od ostatka da živite mesec dana. Ako ne plaćate stanovanje, onda možete i da uštedite. A ako živite u zajednici, pa partner ima još toliko, možete zaista da živite bez finansijskih briga. Kada se to zna, jasno je i zašto nastavnici imaju veliki autoritet i poštovanje svih građana, jer se podrazumeva njihov nivo obrazovanja, plus primanja, plus prijatnost/srdačnost u nastupu, koji su od ove profesije, bar ovde, neodvojivi.