Једна мама која са породицом живи у Норвешкој и чија деца иду у ниже разреде основне школе открила је разлике између нашег школства и образовања у овој земљи.
Мама је поручила следеће:
„У Норвешкој је 22. децембра званично почео божићни распуст, а незванично још почетком децембра када је ухваћен залет за дочек и прославу Божића. Да се ја строга и одговорна, која сам прошла сито и решето српског праисторијског школства у којој је учитељица била бог, директор батина, а литература оче наш, питам – школа овде није ни почињала! О нижим разредима којима припадају моја деца говорим.
– Искра, шта сте данас радили у школи?
– Гледали смо филм и спремали смо представу. Сутра идемо у старачки дом да им певамо…
Код Петре је још грђе.
– Ми смо се прво играли, па је био стурефри (велики одмор), па смо били напољу и онда се опет играли. Правили смо и пеперкејк (чувени божићни колачи са циметом, прим. аут.).
Није ни чудо што смо Петра и ја убрзо по њеном поласку у први разред почеле да правимо омашке у говору и уместо „школа“ говоримо „вртић“. А како и не би кад деца изгибоше играјући се. Чак је и бебастом малом весељаку који никад неће одрасти – Петри то било чудно, али како је време пролазило дете је почело да се навикава и да са собом, у школу вуче све више и више играчака.
Овде ђак првак има право да у школу поведе и неког од родитеља док се не адаптира, па како не би смело играчку. Одговорна Петра која је прошла српски вртић у којем дете има право да плаче док се не адаптира и једно полугодиште предшколског, у којем је постојао „весели петак“ док су другим данима омиљени другари за играње чекали код куће, није користила ово горе поменуто право. Мада, познајући Петру мислим да је дете више желело да заштити сопствену маму тј. мене од нових суза него што је било храбро у новој средини на потпуно непознатом језику. Али је убрзо тражила да јој се набави плишани привезак који са собом носе сва деца, па још један, па још један, па онда старији брат од тих привезака, па ранчић са млађом браћом, да би готово пола децембра, све до распуста, у школу ишла у костиму Деда мраза, као и већина друге деце, наравно уз поменути плишани батаљон.
Ипак, то исто разиграно дете се и описменило на норвешком, на српском је већ писмено стигло. Иако им је првих школских седмица радни задатак био да се упознају, запамте имена, да се јављају једни другима и да се слушају међусобно док говоре, на шта Човек и ја нисмо знали како да реагујемо, Петра за четири месеца колико иде у школу чита на норвешком како ја нисам у четвртом основне на српском. И данас се сећам те учитељичине прозивке и мог безизражајног туц муц по тексту! О томе како говори норвешки не смем ни да пишем, то би било као да процењујем нечије познавање молекуларне биологије. Једино сам у математици боља од ње, ваљда нисам џаба била у математичкој гимназији.
Затим нас је провела кроз норвешку школу
„Ево како изгледа Петрина норвешка школа: ујутро (увек су прва смена) учитељица дочекује децу у учионици, рукује се са свима и каже им: „Петра, како је дивно што те видим“, „Матео, баш се радујем што си дошао“ и тако сваком детету. Многа деца грле учитељицу, као и она њих. У Норвешкој не постоји персирање нити титуле, па јој деца радосно узвикују: Берит! Берит! А та Берит је толико осмехнута и радосна са децом, да сваке године у школство уводи искључиво прваке. Након тога, по распореду часова имају норвешки, уче слова, имају математику, сабирају и одузимају, имају још музичко, уметност, физичко, енглески, а у међувремену се пуно, пуно играју, те ваљда ни не осете да су нешто и учили. Када ми је Петра једном рекла какво ће бити време на енглеском за мало нисам пала у аутобусу.
– Па рекла нам учитељица! – љутнуло се дете што се ја изненађујем да она то зна.
– Ама усхићена сам, него не помињеш да учите и енглески!
Домаћи (осим из енглеског!) имају, али само за петак, па све што се ради код куће може да се распореди на четири дана.
Одмах поред учионице су две или три собе за игру, од којих је једна као играоница, док у другој имају и стони фудбал! Човек и ја се питамо да ли негде имају сто за билијар. Наравно, осим разних коцкица, мини кухиње, лутака, ту је и чета других дечијих играчака које довуку од куће.
Првачићи имају и другаре из старијих разреда који су задужени за њих, да им читају, да се поиграју са њима, да их припазе док се не уклопе у нову средину… После школе млађи разреди похађају такозвани Активитет скуле (АКС), врло слично српском продуженом боравку, са пуно креативног рада и још игре! За АКС је задужено неколико учитеља и учитељица који се играју са децом напољу или унутра, иду на плес, у кухињу да кувају…
– Мама, знаш шта нам је рекао Еспен, да је његова коса ућебана јер се дуго није чешљао!
Деца воле све, и шаљивџију Еспена и младу лепу Оливију и Ашубу и Стурбјорна и остале… јер нема страха, стреса, казни.
– А Вилијан је најбољи! – истиче га Петра, док се Човек и ја питамо какав ли је тек Вилијан.
А онда одговорила на питање да ли је тамо домаћи баук или не?
„У шестом разреду, у који иде наше старије дете, нема толико игре, бар не током часова које уз све моје менталне напоре још увек нисам савладала, ни који су ни колико трају. Отприлике, осим норвешког и математике, деца имају енглески, други страни језик који је у Искрином случају трећи – италијански, природне науке, друштвене науке, затим један предмет који се скраћено зове КРЛЕ а обухвата комуникацију, религије света, духовност и етику, па исхрану и здравље, кување и наравно уметност, физичко и музичко. У оквиру свих предмета, према Искриној причи, пуно се разговара и подстиче дечије мишљење.
Примера ради, за један домаћи из енглеског деца је требало да одговоре на питања о толеранцији, да ли је лакше опростити или тражити опроштај и зашто, шта значи наћи се на пола пута, које су земље кроз историју прошле пут од непријатеља до савезника и слично… Часови трају од 60 до 90 минута, како који предмет, нема звона осим за почетак школе и крај великог одмора који траје пола сата, док су мали по 15 минута. Не поменух најважније – оцењивања нема до осмог разреда када почиње и виша основна школа која траје три године и током које се деца припремају за избор будућег занимања.
Дакле, осим што деце нема код куће од пола девет до три или четири, по чему ми још знамо да су она у школи? Шта је ту, да кажем, најстроже или где су та нека правила пред којим ја као родитељ стрепим и знам да је то школа, да нема шале? Морам да стрепим, да се плашим и да дрхтуљим, ја сам из Србије, брале! Па једино по тим сендвичима што их правим ујутро, а са сендвичима нема шале, морају бити од браон хлеба!“.
Један од првих дописа који нам је стигао када су деца кренула у школу односио се управо на исхрану, а заправо је званична државна политика која гаји здраву нацију (нису џаба међу најдуговечнијим на свету), али и представља подршку родитељима. Сећам се колико сам дуго у Србији, која уби од упозоравајуће статистике о болестима које погађају све млађе и нацији која је све старија, инсистирала да Искра од куће носи сендвиче у школу, док је она свакодневно цвилела како друга деца једу у пекари и враћала ми тек начету храну док јој и сама нисам почела да дајем новац.
У Норвешкој је јасно, у школи нема белог хлеба, нити слаткиша. Пециво и да не помињем, јер у овој земљи нема ни пецива ни пекара, осим једне у центру града у којој се може купити празан кроасан и неколико врста хлебастих слатких кифли са неким сувим воћем. Могуће је наћи и куване или гриловане виршле на киосцима на којима се продају карте за превоз, новине и сокови.
Међутим, и упркос овом каквом-таквом избору, деца ниже основне школе (закључно са седмим разредом) не смеју да напуштају двориште док трају часови. Тако да Искра и Петра поједу све што им мама спреми, укључујући сендвиче, млеко, воће и сир…
И истакла оно најважније
„И која су још строга правила? Кад почне школа, учитељица донесе кофицу у коју деца убаце своје мобилне телефоне који им се врате на крају часова и које смеју да користе тек када изађу из дворишта. С обзиром на то да ми живимо преко пута школе, а да Искра има навику из Србије да се јавља мами после часова, не толико да каже да је настава готова колико да пита сме ли Кнез Милошевом или на игралиште код Дома културе, то овде изгледа овако:
– Мама, завршила се школа.
– Супер, јел можеш да свратиш по сестру?
– Не могу, мама, ево ме у лифту!
И за крај још једно, можда и најважније правило – дечија срећа је на првом месту, што речено на норвешком гласи: прљаво и босо дете је срећан мали човек!
Петра иде у школу обучена по последњој моди, док јој родитељи носе пуну кесу пратеће опреме коју ће она навући преко „цивила“ када крене напоље. Ову додатну опрему сваки дан вуку само српски родитељи, тј само Човек и ја, како би је прали, док је већина Норвежана не носи ни петком. Због нашег наученог рефлекса о чистоћи као половини здравља (иако ови овде живе ко корњаче, хвала Богу!) тај „спољни“ комплет који укључује и јакну и чизме свакодневно иде у машину за веш. Међутим, пре неки дан у машини су завршиле и гаћице, јер је блато пробило и ски-панталоне и хеланке!
– Па, мама, играли смо се у браон снегу! – бранила се Пепа на моје гунђање да нема снега и да не могу да схватим ни где, ни колико дуго је седела кад су јој и гаћице прљаве, не само мокре.
Дете које се ваљушка, игра и седи где му је воља у Норвешкој је природни закон, а не ствар васпитања, дозвола и забрана. Дете у прљавој одећи је здраво дете, биће које дише пуним плућима. Још ако је босо!! Мада је овде тешко наћи обувено дете, не само у школи или згради, већ лети и напољу, у дворишту… Не знам каква исконска љубав веже децу према блату, води и песку, али наша Петра је главна јунакиња у епизоди Пепа прасе и блатњаве барице. А ја сам очајна мама из рекламе чија су деца ушла блатњава у кућу и све исфлекала, али која зна да је то само реклама и да још увек нису измишљени ни толико необичан детерџент, нити сајбер машина који би опрали прљавштину с Петриних чарапица или рукавица“.
Извор: kolubarske.rs