До 8. 3. наставници су, поред редовне наставе у другом полугодишту, још увек имали сваку обавезу спровођења „онлајн“ наставе те се непрестано радило по тзв. комбинованом моделу.

Тај модел подразумева да су ученици који уживо слушају наставу у школи сваке друге недеље, док, с друге стране, ученици који све време „похађају онлајн“ наставу – имају обавезу (која је врло флексибилна) да у школи буду само онда када дође време да се одређена област одговара за оцену.

С обзиром на то да се филозофија (још увек) у средњим стручним школама слуша два пута недељно долазимо до закључка да професор тог предмета (или неког другог са истим нормативом) појединог ученика виђа у месецу четири пута по тридесет минута.

Другачије речено – живи контакт „професор – ученик“ се остварује два сата месечно.

Том рачуницом – у оквиру другог полугодишта (рачунајући и јануар) – са нпр. матурантом „Јованом Петровићем“ ћу се, као професор, видети свега десет сати и то под условом да он увек буде присутан.

Друго полугодиште = десет сати рада „очи у очи“ са ученицима завршних разреда (незнатно више са млађим разредима).

Поред тога, проблем је што се још увек форсира искључиво формална страна образовања (пука бирократија) која додатно убија оно мало времена за истински рад.

Школство се своди на то да се „нешто на време пошаље педагогу“ или да се „хитно прочита нови допис министарства“ док, наравно, све време, постоји константна потреба и притисак за „усавршавањем“ које подразумева велики број бесмислених једнодневних / дводневних семинара на којима се најчешће ни на који начин не допуни компетенција предметног наставника.

На крају, наставници који заиста раде са ученицима не бивају додатно мотивисани нити они који „углавном читају новине“ не бивају санкционисани. Тако, квалитетни наставници временом „дигну руке“ од посла под паролом „па нисам ни ја будала…“

Наравно, плата наставника као плата „јачег београдског конобара“ свакако није инспиративна а социјално-политичка ситуација у којој смо често додатно депримира те је право умеће објаснити ученицима да је „боље знати него не знати“.

Сада, почевши од 8. 3, поново смо сви прешли на онлајн модел наставе који је, нажалост, прилично лош и нефункционалан. Свакако, многе колегу су заражене вирусом те је пожељно бити опрезан, али то и даље не значи да настава на даљину има смисао који многи верују да има.

Докле год просвета буде била „на крају државне свирале“ – извесно је да ћемо ићи „све дубље“ у незнању. У новонасталим ковид 19 условима рада, ситуација је, видели смо, посебно проблематична.

Волео бих да нисам у праву, бојим се да јесам.

П.С. уколико волите своју децу и уколико вам је стало до њиховог образовања – учите са њима код куће. Немојте се ослањати на школство. Жао ми је због тога, али ствари треба видети јасно. Лично се трудим да се ситуација промени. Многи врхунски стручњаци међу колегама такође дају све од себе у бирократском просветном систему који се константно урушава јер је у њему образовање најмање важно. Морамо да одвојимо жито од кукоља и да сами почистимо своје двориште. Наравно, пре свега систем мора да се мења. До тада – свакодневно учите са својом децом.

Живели!

Аутор је професор филозофије

Извор: Данас