Школске униформе? Па нисмо ми Северна Кореја!

новембар 12, 2016

 
 
Ја сам вам од оних који су носили школску униформу, у то време су биле плаве, исте, монотоне, као раднички мантили. Наше мајке су покушавале да их „разбију“ и учине веселијим, јер изгледали смо прилично тужно у њима, белим крагнама, шареним дугмадима, рајсфешлусима, једом су ме, у пром разреду средње школе, опоменули да је моја школска кецеља апсолутно непримерена, да купим другу. Та моја кецеља била је сашивена по савету и нацрту из Политикиног забавника, но, морала сам да је се одрекнем. Негде у трећој години више нисмо морали да их носимо. Одмах после Титове смрти. Све дотле, ја сам се дивила кад у неком филму видим оне предивне школске униформе – џемпер, карирана сукњица, беле доколенице, кравате, качкети, мени је то било дивно.
 
zenski-magazin-sta-ne-smete-reci-stidljivom-detetu1
Повремено се поведе полемика око тих униформи
Пре него што образложим зашто мислим да су униформе одлична ствар, да вам кажем да и тада, кад смо носили те једноличне, одвратне школске кецеље, нисмо били сви исти. Увек се знало ко из какве средине потиче, ко има, ко нема, ко има скупље патике, ко се облачи у иностранству. Кецеље то нису могле да сакрију, као што, као уведу школске униформе, оне неће моћи то да сакрију ни данас. Па само свеске, пернице, школске торбе могу да причају причу о дубоком раслојавању и разликама.
У многим земљама света, не само у Северној Кореји, господе, школске униформе су обавезне, како у државним, тако у приватним школама и многе од тих земаља су кудикамо напедније од наше. У сваком погледу.
Фасцинантно је да смо, од како нам утераше демократију и рекоше нам да имамо права да мислимо, кажемо, тражимо, све некако изврнули. Права имамо врло мало, сем да причамо шта хоћемо, а и то је, као што знате, под знаком питања, али се увек качимо да нам неко угрожава права, или као сад, да ће их угрозити деци, увођењем униформи, пре него што размислимо.
Ми смо народ који не воли правила и свим снагама се боримо против правила, ма ми не знамо ни у реду да стојимо, па у банкама, поштама и чекаоницама морају да нас устројавају и никада нећемо постати толико пристојни да не морају да нам цртају како да се понашамо.
Да кренем од најбаналнијих ствари. Ако ваше дете тренира нешто, кад пође на тренинг облачи тренерку ли дрес свог клуба, уколико крене другачије обучено, вратићете га и рећи да не може тако, мора да обуче то и то. Ако тренира карате, мора да обуче кимоно, гимнастику – трико и тако редом. Фудбалери током утакмица носе дресове свог клуба и сви остали спортисти. Банално поређење, је л’ да?
Ви који сте против школских униформи, шта мислите, која права ваше деце ће тим униформама бити угрожена?
Да ли школске униформе утичу на смањење вршњачког насиља
О овоме не полемише само код нас, многи верују да униформе заиста утичу на смањење насиља у школама, да међу вршњацима има мање вербалног и физичког насиља и да деца која трпе насиље ипак у униформи изгледају мање рањиво.
Припадност
Школске униформе означавају припадност. Знате, припадност групи је веома важна, увек, у сваком животном добу, о томе могу да вам причају они који су били одбачени, а има их.
Правила
Замислите сад, а сетите се и себе, од седам дана у недељи, пет дана ваше дете ујутру хистерише шта ће да обуче, хоће ово, неће оно, то је носило јуче. О, какав је мир ујутру кад ваше дете устане, умије се, опере зубе, доручкује, обуче школску униформу и оде у школу. Она два дана може да облачи шта год хоће и можете га прошетати где год вам воља да се подичите како сте га обукли.
Симболика
Школска униформа има симболичку вредност. Не само за дете него и за људе около.
Данас ћете у близини школе, скоро сваке, видети знак упозорења да треба возити пажљиво. И нико на то не обраћа пажњу. Али замислите гомилу деце у истим мајицама или џемперима, то много другачије делује на људе него знакови, инсиктивно ће успорити.
У близини Бањичке шуме се налази један вртић, често децу из тог вртића воде у шуму и сва носе исте кецеље. Васпитачима је кудикамо лакше да их тако држе на оку, него кад су „шарени“ и кад се измешају са другом децом која се ту налазе.
Исто је и кад их учитељица или наставник поведу негде ван школе, у музеј, на представу, било где. Када су деца у истим униформама, то је визуелна помоћ наставнику и свима осталима који их срећу.
Е, сад, постоји струја која се свуда противи школским униформама јер, наводно, могу поразно деловати на дечију индивидуалност, пошто се, ваљда, индивидуалност огледа у облачењу. Славимо различитости, кажу они. Наопако, наравно, нарочито ако то некоме овде падне на памет, јер још нисмо успели да славимо различитост на другим пољима, да научимо дете да заиста слави различитост па да на рођендан позове и оно „Циганче“ из одељења.
А, видите, то „Циганче“ ће се у одељењу, иако је мало тамније, осећати као припадник групе, осећаће се важно као и сви остали а не мање вредно, како их иначе натерају да се осећају. Наравно, увек ће неко пре видети његову боју коже него униформу, али бар можемо да покушамо.
И на крају, за све вас који се бојите да ће вам дете бити исто, угушено, укалупљено у просек – изглед не одређује човека. Одређује га оно што је у његовој глави, у мислима, како се понаша. Индивидуалност се не огледа у облачењу. То је важно само површним људима.
И да вам напоменем још једну баналну ствар, мислим – мисли се да је банална, не обраћају људи пажњу. Уз сваку школу, где год да се налази , налази се пекара, палачинкарница, неки фаст фуд објекат. Испред сваког тог објекта ћете у време великог школског одмора видети гомилу деце која се гурају да што пре купе доручак и које људи који истовремено купују ћушкају, придикују им да се науче лепом понашању, а сва та деца су онако шарена, што би просечан човек помислио – чек’ ово дете жури да доручкује и врати се на час, хајде да га пропустим. Школска униформа већ буди ту свест.
Обашка што бих се ја уместо да се борим против униформи борила против тих брза храна објеката, да их ни близу школе нема. Али то је за другу причу.
Нота бене: Фотка коју сад не видите, али која се види на насловници блога и на мрежама, четврти разред основне, крај године, о, и те како смо се разликовали, али смо сви у овим тужним униформама били припадници исте групе. Изгуглајте, школске униформе могу бити тако веселе, а носи је и један од омиљених дечијих јунака, чак и њихових родитеља – Хари Потер!
 
Извор: http://mahlat.rs/

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


4 коментара на "Школске униформе? Па нисмо ми Северна Кореја!

  1. Roditelj, a nastavnik каже:

    Bravo! Nemam drugo sta da dodam. 🙂

  2. Nastavnik takodje каже:

    Ауторка овог текста покушава на суптилан, ваљан начин да објасни зашто је добро носити униформе. Нема сумње ту је и добро одабран наслов поста „…Па нисмо ми Северна Кореја“, који наводи заговорнике ношења униформи и нас, као она каже, „површних“, којима је индивидуалност битна, да прочитамо пост.
    Међутим, све што је навела као оправдан разлог ношења униформи, управо је површност њеног размишљања. Али то је моје мишљење, на то имам право, бар у овој, како она каже, „утераној демократији“. Да није утерана моје мишљење би било нечије, мој избор да одлучим о нечему би био нечији. Извините на иронији, али подстакнут сам слободом конформизма.
    Наиме, униформе неће сакрити социјалне разлике и о томе нећу детаљисати, а имам много примера, јер то знају и ови којима је униформа идеално решење.
    Мање насиља – то је тек збуњујуће… Насилници су и деца из социјално угрожене средине и, ако могу рећи, имућнија деца. Нема правила. Униформа би то само маскирала, не решила.
    Индивидуалност – заиста је важна, бар мени који њој стремим и у животу и у васпитању. Дете као такво треба да делује у групи различитих ученика (индивидуалаца), јер наравно различити смо. Тачније речено индивидуалност се, између осталог (у изгледу, знању, манирима, понашању…), огледа и у облачењу, и у томе нема ништа лоше. Бар о томе могу да сведоче они којима је то било битно, а ни на који начин нису увредили или изопштили другачијег из групе. А таквих је много.
    Осећај припадности групи – о чему причамо? Сваки ђак било да је сиромашан, друге националности, развојно ометен, ексцентрик или „шребер“ или не, припадник је групе. Сви они већ имају осећај припадности школи. О томе говори моје искуство. Досад нисам срео децу која се изопштавају јер немају шта да обуку. Напротив…али ту је већ заказала породица. Породица мора да васпита дете да буде задовољно собом, да не завиди другом и тд. Школа настоји да такве врлине надогради, да негује прихватање, толеранцију, осуђује дискриминацију, развија емпатију сл. У сваком случају осећај неприпадања групи може потицати из других разлога – из осећаја одбачености због, можда несређених породичних односа (развод, неразумевање, насиље, одузимање детета, селидба…).
    Даље, завршни део аутиркиног текста добија тон који ће имати призвук добре идеје и оном малом који воли Хари Потера. Униформа је добра ствар – јер се у њој, или са њом, као Хари који је пун авантуристичког духа, могу правити чаролије. Ја бих смо нагласио да има у књижевности још ликова које деца воле, а један од дечјих јунака је и Могли („Књига о џунгли“). Веровали или не Могли је скоро па го. Има само неку крпу испод појаса. Али он не иде у школу. Ваљда би га упристојили у неку униформу. Хехее!
    А шта ћемо са Оливером Твистом, Томом Сојером? А шта ћемо са Дороти и осталим јунацима „Чаробњака из Оза“? Све сами индивидуалци који желе да остану такви какви јесу. Сви они стреме ка истом циљу – како да стигну до Оза. Једино Дороти, она као да је из овог времена. Она жели „посебне ципеле“. 🙂

  3. Милан каже:

    Све би то било лепо, него ко ће то да плати у овој огромној кризи, кад ни родитељи, ни школе, ни држава немају новца?!

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама