Školske uniforme? Pa nismo mi Severna Koreja!

novembar 12, 2016

 
 
Ja sam vam od onih koji su nosili školsku uniformu, u to vreme su bile plave, iste, monotone, kao radnički mantili. Naše majke su pokušavale da ih „razbiju“ i učine veselijim, jer izgledali smo prilično tužno u njima, belim kragnama, šarenim dugmadima, rajsfešlusima, jedom su me, u prom razredu srednje škole, opomenuli da je moja školska kecelja apsolutno neprimerena, da kupim drugu. Ta moja kecelja bila je sašivena po savetu i nacrtu iz Politikinog zabavnika, no, morala sam da je se odreknem. Negde u trećoj godini više nismo morali da ih nosimo. Odmah posle Titove smrti. Sve dotle, ja sam se divila kad u nekom filmu vidim one predivne školske uniforme – džemper, karirana suknjica, bele dokolenice, kravate, kačketi, meni je to bilo divno.
 
zenski-magazin-sta-ne-smete-reci-stidljivom-detetu1
Povremeno se povede polemika oko tih uniformi
Pre nego što obrazložim zašto mislim da su uniforme odlična stvar, da vam kažem da i tada, kad smo nosili te jednolične, odvratne školske kecelje, nismo bili svi isti. Uvek se znalo ko iz kakve sredine potiče, ko ima, ko nema, ko ima skuplje patike, ko se oblači u inostranstvu. Kecelje to nisu mogle da sakriju, kao što, kao uvedu školske uniforme, one neće moći to da sakriju ni danas. Pa samo sveske, pernice, školske torbe mogu da pričaju priču o dubokom raslojavanju i razlikama.
U mnogim zemljama sveta, ne samo u Severnoj Koreji, gospode, školske uniforme su obavezne, kako u državnim, tako u privatnim školama i mnoge od tih zemalja su kudikamo napednije od naše. U svakom pogledu.
Fascinantno je da smo, od kako nam uteraše demokratiju i rekoše nam da imamo prava da mislimo, kažemo, tražimo, sve nekako izvrnuli. Prava imamo vrlo malo, sem da pričamo šta hoćemo, a i to je, kao što znate, pod znakom pitanja, ali se uvek kačimo da nam neko ugrožava prava, ili kao sad, da će ih ugroziti deci, uvođenjem uniformi, pre nego što razmislimo.
Mi smo narod koji ne voli pravila i svim snagama se borimo protiv pravila, ma mi ne znamo ni u redu da stojimo, pa u bankama, poštama i čekaonicama moraju da nas ustrojavaju i nikada nećemo postati toliko pristojni da ne moraju da nam crtaju kako da se ponašamo.
Da krenem od najbanalnijih stvari. Ako vaše dete trenira nešto, kad pođe na trening oblači trenerku li dres svog kluba, ukoliko krene drugačije obučeno, vratićete ga i reći da ne može tako, mora da obuče to i to. Ako trenira karate, mora da obuče kimono, gimnastiku – triko i tako redom. Fudbaleri tokom utakmica nose dresove svog kluba i svi ostali sportisti. Banalno poređenje, je l’ da?
Vi koji ste protiv školskih uniformi, šta mislite, koja prava vaše dece će tim uniformama biti ugrožena?
Da li školske uniforme utiču na smanjenje vršnjačkog nasilja
O ovome ne polemiše samo kod nas, mnogi veruju da uniforme zaista utiču na smanjenje nasilja u školama, da među vršnjacima ima manje verbalnog i fizičkog nasilja i da deca koja trpe nasilje ipak u uniformi izgledaju manje ranjivo.
Pripadnost
Školske uniforme označavaju pripadnost. Znate, pripadnost grupi je veoma važna, uvek, u svakom životnom dobu, o tome mogu da vam pričaju oni koji su bili odbačeni, a ima ih.
Pravila
Zamislite sad, a setite se i sebe, od sedam dana u nedelji, pet dana vaše dete ujutru histeriše šta će da obuče, hoće ovo, neće ono, to je nosilo juče. O, kakav je mir ujutru kad vaše dete ustane, umije se, opere zube, doručkuje, obuče školsku uniformu i ode u školu. Ona dva dana može da oblači šta god hoće i možete ga prošetati gde god vam volja da se podičite kako ste ga obukli.
Simbolika
Školska uniforma ima simboličku vrednost. Ne samo za dete nego i za ljude okolo.
Danas ćete u blizini škole, skoro svake, videti znak upozorenja da treba voziti pažljivo. I niko na to ne obraća pažnju. Ali zamislite gomilu dece u istim majicama ili džemperima, to mnogo drugačije deluje na ljude nego znakovi, insiktivno će usporiti.
U blizini Banjičke šume se nalazi jedan vrtić, često decu iz tog vrtića vode u šumu i sva nose iste kecelje. Vaspitačima je kudikamo lakše da ih tako drže na oku, nego kad su „šareni“ i kad se izmešaju sa drugom decom koja se tu nalaze.
Isto je i kad ih učiteljica ili nastavnik povedu negde van škole, u muzej, na predstavu, bilo gde. Kada su deca u istim uniformama, to je vizuelna pomoć nastavniku i svima ostalima koji ih sreću.
E, sad, postoji struja koja se svuda protivi školskim uniformama jer, navodno, mogu porazno delovati na dečiju individualnost, pošto se, valjda, individualnost ogleda u oblačenju. Slavimo različitosti, kažu oni. Naopako, naravno, naročito ako to nekome ovde padne na pamet, jer još nismo uspeli da slavimo različitost na drugim poljima, da naučimo dete da zaista slavi različitost pa da na rođendan pozove i ono „Ciganče“ iz odeljenja.
A, vidite, to „Ciganče“ će se u odeljenju, iako je malo tamnije, osećati kao pripadnik grupe, osećaće se važno kao i svi ostali a ne manje vredno, kako ih inače nateraju da se osećaju. Naravno, uvek će neko pre videti njegovu boju kože nego uniformu, ali bar možemo da pokušamo.
I na kraju, za sve vas koji se bojite da će vam dete biti isto, ugušeno, ukalupljeno u prosek – izgled ne određuje čoveka. Određuje ga ono što je u njegovoj glavi, u mislima, kako se ponaša. Individualnost se ne ogleda u oblačenju. To je važno samo površnim ljudima.
I da vam napomenem još jednu banalnu stvar, mislim – misli se da je banalna, ne obraćaju ljudi pažnju. Uz svaku školu, gde god da se nalazi , nalazi se pekara, palačinkarnica, neki fast fud objekat. Ispred svakog tog objekta ćete u vreme velikog školskog odmora videti gomilu dece koja se guraju da što pre kupe doručak i koje ljudi koji istovremeno kupuju ćuškaju, pridikuju im da se nauče lepom ponašanju, a sva ta deca su onako šarena, što bi prosečan čovek pomislio – ček’ ovo dete žuri da doručkuje i vrati se na čas, hajde da ga propustim. Školska uniforma već budi tu svest.
Obaška što bih se ja umesto da se borim protiv uniformi borila protiv tih brza hrana objekata, da ih ni blizu škole nema. Ali to je za drugu priču.
Nota bene: Fotka koju sad ne vidite, ali koja se vidi na naslovnici bloga i na mrežama, četvrti razred osnovne, kraj godine, o, i te kako smo se razlikovali, ali smo svi u ovim tužnim uniformama bili pripadnici iste grupe. Izguglajte, školske uniforme mogu biti tako vesele, a nosi je i jedan od omiljenih dečijih junaka, čak i njihovih roditelja – Hari Poter!
 
Izvor: http://mahlat.rs/

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


4 komentara na "Školske uniforme? Pa nismo mi Severna Koreja!

  1. Roditelj, a nastavnik kaže:

    Bravo! Nemam drugo sta da dodam. 🙂

  2. Nastavnik takodje kaže:

    Autorka ovog teksta pokušava na suptilan, valjan način da objasni zašto je dobro nositi uniforme. Nema sumnje tu je i dobro odabran naslov posta „…Pa nismo mi Severna Koreja“, koji navodi zagovornike nošenja uniformi i nas, kao ona kaže, „površnih“, kojima je individualnost bitna, da pročitamo post.
    Međutim, sve što je navela kao opravdan razlog nošenja uniformi, upravo je površnost njenog razmišljanja. Ali to je moje mišljenje, na to imam pravo, bar u ovoj, kako ona kaže, „uteranoj demokratiji“. Da nije uterana moje mišljenje bi bilo nečije, moj izbor da odlučim o nečemu bi bio nečiji. Izvinite na ironiji, ali podstaknut sam slobodom konformizma.
    Naime, uniforme neće sakriti socijalne razlike i o tome neću detaljisati, a imam mnogo primera, jer to znaju i ovi kojima je uniforma idealno rešenje.
    Manje nasilja – to je tek zbunjujuće… Nasilnici su i deca iz socijalno ugrožene sredine i, ako mogu reći, imućnija deca. Nema pravila. Uniforma bi to samo maskirala, ne rešila.
    Individualnost – zaista je važna, bar meni koji njoj stremim i u životu i u vaspitanju. Dete kao takvo treba da deluje u grupi različitih učenika (individualaca), jer naravno različiti smo. Tačnije rečeno individualnost se, između ostalog (u izgledu, znanju, manirima, ponašanju…), ogleda i u oblačenju, i u tome nema ništa loše. Bar o tome mogu da svedoče oni kojima je to bilo bitno, a ni na koji način nisu uvredili ili izopštili drugačijeg iz grupe. A takvih je mnogo.
    Osećaj pripadnosti grupi – o čemu pričamo? Svaki đak bilo da je siromašan, druge nacionalnosti, razvojno ometen, ekscentrik ili „šreber“ ili ne, pripadnik je grupe. Svi oni već imaju osećaj pripadnosti školi. O tome govori moje iskustvo. Dosad nisam sreo decu koja se izopštavaju jer nemaju šta da obuku. Naprotiv…ali tu je već zakazala porodica. Porodica mora da vaspita dete da bude zadovoljno sobom, da ne zavidi drugom i td. Škola nastoji da takve vrline nadogradi, da neguje prihvatanje, toleranciju, osuđuje diskriminaciju, razvija empatiju sl. U svakom slučaju osećaj nepripadanja grupi može poticati iz drugih razloga – iz osećaja odbačenosti zbog, možda nesređenih porodičnih odnosa (razvod, nerazumevanje, nasilje, oduzimanje deteta, selidba…).
    Dalje, završni deo autirkinog teksta dobija ton koji će imati prizvuk dobre ideje i onom malom koji voli Hari Potera. Uniforma je dobra stvar – jer se u njoj, ili sa njom, kao Hari koji je pun avanturističkog duha, mogu praviti čarolije. Ja bih smo naglasio da ima u književnosti još likova koje deca vole, a jedan od dečjih junaka je i Mogli („Knjiga o džungli“). Verovali ili ne Mogli je skoro pa go. Ima samo neku krpu ispod pojasa. Ali on ne ide u školu. Valjda bi ga upristojili u neku uniformu. Hehee!
    A šta ćemo sa Oliverom Tvistom, Tomom Sojerom? A šta ćemo sa Doroti i ostalim junacima „Čarobnjaka iz Oza“? Sve sami individualci koji žele da ostanu takvi kakvi jesu. Svi oni streme ka istom cilju – kako da stignu do Oza. Jedino Doroti, ona kao da je iz ovog vremena. Ona želi „posebne cipele“. 🙂

  3. Milan kaže:

    Sve bi to bilo lepo, nego ko će to da plati u ovoj ogromnoj krizi, kad ni roditelji, ni škole, ni država nemaju novca?!

Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama