“Cilj psihološkog testiranja budućeg prvaka nije procena da li je dete pametno ili ’glupo’ – testovi su strukturisani tako da procene zrelost mladih ispitanika i predvide njihov (ne)uspeh u daljem školovanju.” – kaže za Politiku školski psiholog Branka Tišma.
Testiranje predškolaca za upis u prvi razred je počelo i dok su neki roditelji sasvim opušteno pristupili tome, ima i onih koji decu vode na pripreme za testiranje, a pored predškolskog programa, pohađaju i dodatne programe “pripreme za polazak u školu”. Za tolikom panikom, ipak, nema potrebe.
“Školski psiholog, između ostalog, treba da proceni da li je dete u stanju da sedi u klupi 45 minuta ili će mu eventualno pasti na pamet da ode kući posle drugog časa, jer se nije naspavalo ili mu je predavanje učitelja dosadno. Naime, cilj testiranja nije samo procena intelektualne, već i socijalne i emocionalne zrelosti deteta – ako ono nije dostiglo odgovarajući nivo socijalne zrelosti i nije u stanju da se psihološki ’odvoji’ od roditelja, neće biti u stanju da se uklopi u grupu vršnjaka, odnosno u školski kolektiv. Važnije je da dete zna osnovne socijalno-higijenske navike, nego sva slova azbuke ili abecede, odnosno da samostalno jede, koristi toalet, pere ruke i brine o svojim ličnim stvarima”, objašnjava školski psiholog Branka Tišma.
Kako kaže Tišma, tokom jednočasovnog razgovora psiholog otkriva kako dete rešava konflikte u kolektivu, kakva mu je tolerancija na frustraciju, da li je saradljivo i da li će se ustezati da pozajmi ili da olovku ili gumicu drugaru iz klupe, da li zna da vezuje pertle i drži olovku kako treba… Tišma konstatuje da su deca sve nesamostalnija – kada je ona testirala prvu generaciju budućih prvaka 1999. godine od 120 dece samo sedmoro njih nije znalo da veže pertle… Sedamnaest godina kasnije, samo sedmoro mališana je to umelo.
Danas na testiranje dolaze deca koja znaju latinske glagole, ali ne umeju samostalno da jedu, niti da zakopčaju dugmiće na jakni, ne znaju put od škole do kuće, ne znaju adresu na kojoj žive, kao ni broj telefona mame i tate, a veoma mali broj njih zna čime se roditelji bave. Sve su ovo stvari, napominje Branka Tišma, koje bi deca trebalo da nauče do polaska u školu.
„Kada se završi testiranje svih budućih prvaka, psiholog i pedagog odlučuju o sastavu odeljenja. Nije u pitanju nikakva školska ’lutrija’ u kojoj najsrećniji dobijaju premiju u vidu najboljeg učitelja, već se posebno vodi računa o individualnim osobenostima mališana. Primera radi, ako je dete stidljivo i manje komunikativno neće biti smešteno kod zahtevnog i ’proaktivnog’ učitelja koji nema preterani senzibilitet prema ’mazama’. Uvek se vodi računa da u istom razredu ne bude veliki broj levoruke dece, kao ni veliki broj dece sa poremećajem pažnje, dece sa govornim manama, introvertne ili ekstrovertne dece, dece samohranih roditelja, niti dece sa ozbiljnim zdravstvenim problemima”, naglašava ovaj psiholog.