„Циљ психолошког тестирања будућег првака није процена да ли је дете паметно или ’глупо’ – тестови су структурисани тако да процене зрелост младих испитаника и предвиде њихов (не)успех у даљем школовању.“ – каже за Политику школски психолог Бранка Тишма.
Тестирање предшколаца за упис у први разред је почело и док су неки родитељи сасвим опуштено приступили томе, има и оних који децу воде на припреме за тестирање, а поред предшколског програма, похађају и додатне програме „припреме за полазак у школу“. За толиком паником, ипак, нема потребе.
„Школски психолог, између осталог, треба да процени да ли је дете у стању да седи у клупи 45 минута или ће му евентуално пасти на памет да оде кући после другог часа, јер се није наспавало или му је предавање учитеља досадно. Наиме, циљ тестирања није само процена интелектуалне, већ и социјалне и емоционалне зрелости детета – ако оно није достигло одговарајући ниво социјалне зрелости и није у стању да се психолошки ’одвоји’ од родитеља, неће бити у стању да се уклопи у групу вршњака, односно у школски колектив. Важније je да дете зна основне социјално-хигијенске навике, него сва слова азбуке или абецеде, односно да самостално једе, користи тоалет, пере руке и брине о својим личним стварима”, објашњава школски психолог Бранка Тишма.
Како каже Тишма, током једночасовног разговора психолог открива како дете решава конфликте у колективу, каква му је толеранција на фрустрацију, да ли је сарадљиво и да ли ће се устезати да позајми или да оловку или гумицу другару из клупе, да ли зна да везује пертле и држи оловку како треба… Тишма констатује да су деца све несамосталнија – када је она тестирала прву генерацију будућих првака 1999. године од 120 деце само седморо њих није знало да веже пертле… Седамнаест година касније, само седморо малишана је то умело.
Данас на тестирање долазе деца која знају латинске глаголе, али не умеју самостално да једу, нити да закопчају дугмиће на јакни, не знају пут од школе до куће, не знају адресу на којој живе, као ни број телефона маме и тате, а веома мали број њих зна чиме се родитељи баве. Све су ово ствари, напомиње Бранка Тишма, које би деца требало да науче до поласка у школу.
„Kада се заврши тестирање свих будућих првака, психолог и педагог одлучују о саставу одељења. Није у питању никаква школска ’лутрија’ у којој најсрећнији добијају премију у виду најбољег учитеља, већ се посебно води рачуна о индивидуалним особеностима малишана. Примера ради, ако је дете стидљиво и мање комуникативно неће бити смештено код захтевног и ’проактивног’ учитеља који нема претерани сензибилитет према ’мазама’. Увек се води рачуна да у истом разреду не буде велики број леворуке деце, као ни велики број деце са поремећајем пажње, деце са говорним манама, интровертне или екстровертне деце, деце самохраних родитеља, нити деце са озбиљним здравственим проблемима”, наглашава овај психолог.