Koliko su roditelji svesni psihičkog stanja u kom se nalaze njihova deca? Da li umeju da prepoznaju da se nešto dešava i jesu li spremni da potraže pomoć? Aleksandra Ilić, psiholog OŠ “Vuk Karadžić” u Vranju, odgovarala je na ova pitanja za OK radio.
„Moji utisci iz višegodišnjeg rada sa učenicima i roditeljima jesu da je retkost zlatna sredina. To je ono kad su roditelji savesni i na prve znake bilo kakvog neadaptivnog ponašanja deteta ili problema u detetovom psihičkom funkcionisanju, odmah potraže pomoć. Daleko su češći ekstremni slučajevi preterane, neosnovane brige, strepnje i preuveličavanja detetovog ponašanja, najčešće usled nerazumevanja razvojnih faza deteta, kao i oni slučajevi kada roditelji smatraju da je njihova glavna uloga da uvek opravdavaju svoje dete i nalaze, po njihovom mišljenju, „racionalna“ objašnjenja za neke manifestacije u detetovom ponašanju.“ – kazala je Aleksandra Ilić.
Ona dodaje da mentalni poremećaji kod dece nastaju najčešće u dve situacije: kada mehanizmi odbrane kod deteta „popuste“ ili kada dete nosi genetske predispozicije za neki mentalni poremećaj, koje se pod uticajem sredinskih „okidača“ pokrenu ili „probude“.
Kako je objasnila Ilić, mentalni poremećaji mogu nastati u različitim sferama funkcionisanja deteta:
- Emocionalne poteškoće – depresija, anksioznost, strahovi, bes i razdražljivost;
- Poremećaji pažnje i ponašanja – hiperaktivnost, delinkventno ponašanje, agresivnost;
- Poremećaji ishrane – anoreksija i bulimija;
- Samopovređivanje, pokušaji samoubistva i samoubistvo;
- Psihotični poremećaji sa halucinacijama i deluzijama;
- Bolesti zavisnosti (duvan, cigarete, marihuana, droga, alkohol, rizično seksualno ponašanje).
Najčešće su, kaže, emocionalne poteškoće i poremećaji pažnje i ponašanja.
„Ali u poslednje vreme u značajnom porastu su i poremećaji ishrane među učenicima starijih razreda, samopovređivanje i bolesti zavisnosti. Sve to govori u prilog tome da deca nemogućnost da se nose sa stresom, frustracijama i realnim problemima ispoljavaju bekstvom iz realnog sveta kroz drogu i alkohol ili tako što se, izazivajući fizičku bol kroz samopovređivanje, sklanjaju od prevelike psihičke napetosti i bola koji njihov organizam nije u stanju da podnese.“ – objašnjava Ilić.
Ona dodaje i da se mentalni poremećaji kod dece prepoznaju tako što se javljaju ozbiljni problemi najpre u fiziološkom funkcionisanju deteta.
„Remeti se detetov ritam spavanja i apetit. Kasnije se javljaju promene raspoloženja, povlačenje u sebe, osamljivanje, u nekim situacijama i kod neke dece promene u načinu oblačenja, otpor prema autoritetu, neadekvatni odnosi sa vršnjacima, bežanje sa časova, lošiji uspeh u školi. U toj situaciji najvažnija je adekvatna razmena informacija između škole i roditelja, saradnja i otvorenost za sugestije.“ – kazala je ova psihološkinja uz konstataciju da je izuzetno važno prve simptome primetiti na vreme i reagovati.
Pomoć, kaže ona, roditelji mogu potražiti kod psihologa u školi, ukoliko škola ima psihologa.
„Ali ukoliko dati problem prevazilazi delokrug rada školskog psihologa i ukoliko se radi o ozbiljnijim mentalnim poremećajima koji zahtevaju psihoterapiju ili farmakoterapiju, školski psiholog uputiće dete u Dispanzer za mentalno zdravlje, kod psihoterapeuta ili dečjeg psihijatra.“ – objasnila je Aleksandra Ilić.