Deset ugašenih života u beogradskoj osnovnoj školi. Seksualno zlostavljanje deteta u vrtiću. Napad nožem na devojčicu u subotičkoj osnovnoj školi. Loše vesti ne prestaju da stižu.
A pre nekoliko dana i iz susedne Crne Gore stigla je jeziva priča o napadu momaka na decu koja imaju svega osam godina. Grupa momaka, od kojih su neki i punoletni, napala je decu uzrasta svega osam godina na igralištu, udarajući ih pesnicama.
Svi ovi događaji zastrašujući su i teraju nas da se ozbiljno zapitamo šta nam je činiti.
Na tu temu razgovaramo sa Nevenom Limić, psihologom OŠ „Skadarlija“, škole koja je sastavila niz predloga za oporavak obrazovnog sistema.
Na pitanje kako se škola u kojoj radi suočila sa novonastalom situacijom Limić kaže da su, kao i svi, veoma potrešeni i zatečeni.
– Prvih dana smo, zajedno sa roditeljima, razgovarali sa decom o svemu što su želeli da pitaju, kažu… Posle toga smo napravili našu ličnu, školsku strategiju koja podrazumeva podršku za učenike, roditelje i zaposlene od strane nastavnika, PP službe i relevantnih spoljnih institucija.
Roditelji su, razumljivo, uplašeni. Prestravljeni. Poslati dete u park da se igra ili u školu više nije tako jednostavno. Šta biste im savetovali? Da li da pokušaju da potisnu strahove i ponašaju se kao i do sada ili je dodatni oprez neophodan?
– Sada je neophodno razumeti detetovu uznemirenost, strah, nedoumice… i podsticati ih da iznesu šta osećaju. Takođe, važno je naglasiti deci da se svi trudimo da se osećaju bolje i sigurnije. Savetuje se vraćanje redovnim, svakodnevnim aktivnostima i rutini, jer to obezbeđuje stabilnost i predvidivost.
Kada je reč o ulozi psihologa u školskom životu, neretko ćemo čuti da deca odlazak psihologu doživljavaju kao neku vrstu kazne. Koliko je to pogubno i kako bi trebalo da posao psihologa posmatraju nastavnici i roditelji?
Posao psihologa u školi je, prvenstveno, preventivan. Roditelji i učenici bi trebalo da znaju da to nije ni kazna, ni sramota i da smo svi (zajedno sa nastavnicima) na istoj strani. Takođe, ukoliko školski psiholog proceni da bi dete trebalo da dobije podršku iz neke druge specijalizovane, relevantne institucije, roditelji moraju imati poverenja i preduzeti dalje korake.
Nedostatak kadra u psihološko-pedagoškim službama škola sada je očigledan i onima koji nisu verovali da je to neki problem. Da li smatrate da je problem previše administracije ili premalo kadra? Šta bi trebalo da se promeni što pre?
– Administracije jeste previše, ali to se može postići. Veći problem je premali broj stručnih saradnika u odnosu na broj učenika po školama. Svi smo mišljenja da bi svaka škola trebalo da ima nekoliko stručnih saradnika (psiholog, pedagog, defektolog), kao i konkretnu osobu kojoj bi se obraćali kada imamo potrebe iz oblasti socijalni zaštite.
Krivica za vršnjačko nasilje danas se prebacuje od roditelja do škole i obrnuto. Ipak, utisak je da sistemskog rešenja nema. Kako se suočavati sa slučajevima ponavljajućeg vršnjačkog nasilja gde porodica nasilnika ne reaguje? Šta škola može u takvim situacijama? Da li je Centar za socijalni rad dobar saradnik školama?
– Da, niko ne može da se otme utisku da nam se ne nude sistemska rešenja. Ipak, to ne znači da ne možemo i da ne bi trebalo ništa da preduzimamo. Centar za socijalni rad jeste saradnik školama, ali i oni se suočavaju sa sličnim problemima vezanim za manjak kadrova, previše administracije… Zato jedan od naših predloga i jesu opštinski stručni timovi i tela, kojima bi se, s jedne strane, škole obraćale kada naiđu na problem koji prevazilazi njihove kapacitete, a sa druge oni sami procenjivali situacije po samim školama.
Nedavno se i kaznena politika promenila pa su kazne za roditelje čija deca vrše nasilje višestruko povećane. Ali, s obzirom na to da u praksi takva kazna nikad nije izrečena, šta je to što bi zapravo trebalo da se promeni, da bi se stvari popravile?
– Deca preslikavaju kulturu komunikacije (ne)prisutnu u društvu. Dok se tu ne postavi primer ne možemo očekivati promene. Potrebno je da svi, čitavo društvo, pružamo deci primer nenasilne komunikacije, razgovora bez uvreda. Složićete se da je to kod nas još uvek slabo vidljivo. Dok se to ne promeni, škola ne može biti svemoguća da za tih nekoliko sati koliko deca provedu u njoj. Vreme provedeno u sredini i porodici je mnogo duže i tu takođe treba menjati mnoge stvari.