Školski psiholog savetuje kako da dete odgovori na provokacije

maj 24, 2019

Kako odgovoriti na provokacije – primeri Izi Kalmana, školskog psihoterapeuta


Izi Kalman je školski psiholog i psihoterapeut koji ima dugogodišnje iskustvo u radu sa decom žrtvama vršnjačkog nasilja.

Razvio je veoma interesantan pristup rešavanju problema sa nasiljem.

Njegov pristup mnogi stručnjaci smatraju kontroverznim i razlikuje se od klasičnih programa za rešavanja vršnjačkog nasilja koji se sprovodi u školama.

Kalman smatra da su programi za prevenciju nasilja u školama potpuno beskorisni i štetni.

Roditelji greše kada očekuju od škole ili drugih nadležnih organa da zaustave vršnjačko maltretiranje. Ovakav pristup okreće decu jedne protiv drugih, umesto da pomogne deci da nauče pravilno da se nose sa neprikladnim ponašanjima od strane vršnjaka.

Cela poenta je u detetu i njegovoj moći da promeni način razmišljanja, kao i način na koji doživljava nasilnike. Ne možemo menjati ceo svet tako da deca ne trpe.

Kod školskih programa za prevenciju vršnjačkog nasilja Kalman vidi dve mane

I Prva je ta što se dete ohrabruje da prijavi nasilje nadležnim organima u školi.

Deluje paradoksalno, ali kako navodi Kalman, problem u praksi obično nastaje upravo zato što osobe zadužene da reaguju u takvim situacijama često ne znaju pravilno da se postave pa tokom ispitivanja, saslušavanja, presuđivanja i kažnjavanja može da dođe do eskalacije.

Do ozbiljnijih činova nasilja obično dolazi nakon što se škola uključi u rešavanje problema.

Situacija se dodatno pogoršava kada se umešaju roditelji da rešavaju probleme svoje dece, jer svaki roditelj misli da je njegovo dete u pravu. Borba dvoje dece sada eskalira u sukob između dve porodice.

Obično se borba između roditelja predaje direktoru škole. Kada se roditelji i nastavnici svađaju, direktor se nađe u sredini. Mora se postaviti na diplomatski način. Ako podržava učitelja, roditelji će biti ljuti na njega. Ako podržava roditelje, učitelj će biti ljut na njega. Ako pokuša da bude neutralan, oboje će biti ljuti na njega.

II Druga stvar koju roditelji ili obrazovne ustanove pogrešno rade je učenje dece da tuđe reči imaju moć da ih povrede.

Poznato je da su najčešće žrtve verbalnog nasilja deca koja se lako povrede zbog tuđih reči, objašnjava Kalman. Danas se od škola zahteva da decu uče kako su reči strašno opasno oružje. Umesto da ih učine otpornijim na uvrede, programi protiv vršnjačkog nasilja čine ih hipersenzitivnim.

Kalman je razradio metode koje uče decu, roditelje i škole kako da se nose sa nasiljem i agresijom primenom psiholoških principa.

Postoje 2 glavne strategije kako deca da nauče da ne budu žrtve

Prva strategija je naučiti decu da se ne ljute ili uznemire.

Nije dovoljno samo “ignorisati” nasilnika, piše, Kalman. Ako ste ljuti, besni ili povređeni, to se jednostavno vidi i to ne možete sakriti. Nasilnik će nastaviti da vas zadirkuje.

Za nasilnika je vaša negativna reakcija – pobeda.

Ne dajte mu da pobedi.

U ovu svrhu Kalman je razradio metodu koja se zove “igranje uloga” koja otkriva deci šta se dešava u momentu kada su mete nasilnika i kako njihov negativni emocionalni odgovor pokreće nasilje.

Druga strategija kaže: Tretiraj nasilnike kao prijatelje.

Postavlja se pitanje kako da se prema nasilnicima ponašamo kao prema prijateljima. Kalman je dao odgovor: najvažnije je da odbijete da se naljutite ili uznemirite.

Deca se uče da razumeju decu koja koriste nasilne oblike ponašanja i posmatraju ih kao ljudska bića koja nemaju moć nad njima, sem one moći koju im sami daju. Umesto da osuđuju agresivnu decu i njihove roditelje, treba da nauče kako da razumeju agresiju i da se nose sa njom – sopstvenom i tuđom – na način koji vodi civilizovanom životu.

Predlaže nekoliko načina kako možete naučiti dete da uz pomoć humora odgovori na provokacije:

Neko te zove „debeli”.

Odgovori: „Voleo bih da mogu biti mršav kao ti”.

Neko vređa tvoju rasu ili religiju.

Odgovori: „Znate, mnogo ljudi misli tako o nama. Imate li pojma zašto”?

Drug ti preti „Daj mi novac ili ću te prebiti posle škole”.

Odgovori: „Voleo bih da mogu da ti kupim ručak, ali ne mogu. Ako želiš možeš dodji kod mene na večeru. Moja mama odlično kuva”!

Deca vas zadirkuju, na primer: „Čuo sam da noću mokriš u krevetu”.

Odgovori: „Veruješ li u to”?

Deca vam kažu : “Više ne možeš biti u našoj grupi.”

Odgovorite: “Onda neću biti u grupi.” Ako vide da vas nije briga, veća je verovatnoća da će želeti da ostanete u grupi.

Deca pokušavaju da vas nateraju da birate izmedju prijatelja. Na primer: “ Ne možeš biti moj prijatelj ako ćeš biti Jankov prijatelj.”

Odgovorite: “Uvek ću te smatrati svojim prijateljem, ali ako ne možeš biti moj prijatelj zbog Janka, to je tvoj izbor.” Morate odbiti da izaberete. Objasnite da je to izbor druge osobe, a ne vaš.

Kalmanov program je izazvao mnoge kritike od stranje drugih strucnjaka koji se bave sprečavanjem vršnjačkog nasilja. Kritike su posebno usmerenje na to što umanjuje ulogu škole i nadležnih organa za rešavanje problema medju vršnjacima. Čitajući i druge radove pomenutog psihologa Izija Kalmana, kao i interevjue koje je davao putem medija, stekla sam utisak da je pogrešno shvaćen.

Verujem da Kalman smatra da škole drugi nadležni organi treba da imaju ulogu u prevenciji nasilja, ali se način na koji to sada rade pokazao pogrešnim. Umesto da se igra policajaca, Kalman predlaže da škole formiraju radionice gde bi deca mogla da uče kako da odbiju da budu žrtve, odnosno kako da se izadju iz uloge žrtve bez upotrebe agresivnih sredstava. Čim se upotrebi agresija, u nasilniku se rađa još veći bes

Za Sajberuvce piše: Irena Stojiljković, dipl.defektolog, reedukator psihomotorike

LINK: http://defektologirena.netii.net/blog.html

Izvor: Psychology Today, bullies2buddies.com

Info: Ovaj tekst je prvi put objavljen na sajtu  www.sajberuvce.org

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama