Школски систем губи снагу зато што је лишен ауторитета. Учитељ је постао „забављач“, а ученик потрошач педагошких трикова

Foto: Canva

Једна од најупадљивијих противречности нашег савременог друштва јесте парадокс да смо у јавном и политичком животу наглашено конзервативни, често чак и склони култу „чврсте руке“, док смо у школству и образовању, напротив, прихватили „екстремне“ варијанте либералних модела. Док се у политичкој сфери призива ред, дисциплина, хијерархија и казна, дотле се у учионицама промовише „свет слободе“: укидање оцењивања као мерила, релативизација знања, наставник као аниматор, игра уместо учења, инклузија без критеријума, индивидуални ритмови који разарају заједничку дисциплину.

Овај парадокс није случајна грешка, већ симптом једне дубље логике. Јер, друштво ретко бира вредносне парадигме спонтано и независно; оно их усваја онда када постоји јасан интерес одређених група које имају моћ да дефинишу норму.

Две стране истог механизма

На први поглед изгледа нелогично да једно те исто друштво подржава ауторитаризам у јавном животу и анархични либерализам у школству. Али ако се тај контраст посматра као стратегија управљања, онда он добија своју логику. Ауторитарни модел политике обезбеђује контролу одраслих грађана, док  тзв. либерални модел школства производи будуће генерације које неће имати ни знање ни самосвест да ту контролу доведу у питање.

Један од кључних резултата „школског либерализма“ јесте снижавање образовних стандарда. Када свако може да „учи својим темпом“, када оцењивање постаје безначајно, када се дисциплина своди на емпатију без граница, исход је предвидив: нивелисање према најслабијем. То не значи хуманизацију школе, већ постепено претварање образовне институције у социјално прихватилиште. Такав модел, наводно демократски, у стварности је дубоко антидемократски: он укида могућност да знање и рад створе стварну мобилност и једнакост шанси.

Историјска перспектива: од елитне школе до „забавишта“

Наша школа је некада почивала на релативно чврстом систему: дисциплина, јасно одређени захтеви, прецизни критеријуми. Резултат тога је уместо потчињавања, било ослобађање – јер знање добијено кроз напор давало је индивидуалну снагу. Није случајно што су дипломе из периода југословенског образовања биле цењене широм света, од оних мајсторских стечених у Школи ученика у привреди (неки су недавно преузимањем модела дуалног образовања открили „топлу воду“, пренебрегавајући чињеницу да смо ми, управо кроз овај модел, тако нешто имали пре више деценија) до универзитетских.  Данас, међутим, школски систем губи ту снагу управо зато што је лишен ауторитета. Учитељ је постао „забављач“, а ученик потрошач педагошких трикова.

Слика наставника са Јутјуба, који имитира магарца док га деца чупају и ударају, јесте бизарна и надасве бљутава анегдота – али много више од тога –  она је парадигма једног система. У том кадру крије се сва симболика савременог школства: наставник који се самодеструише да би био „занимљив“, и ученици који се уче да ауторитет није нешто што се стиче знањем и радом, већ нешто што треба исмевати и подривати.

Интерес као кључ објашњења

Зашто је баш овај модел прихваћен? Зато што он одговара интересима. Не интересима заједнице, већ интересима појединаца и група који имају користи од слабљења школског система. За појединце унутар земље – то су често они који су свој професионални или политички капитал изградили на „модерним педагошким парадигмама“. За спољне центре моћи – то је прилика да се преко финансирања пројеката и „реформи“ учврсти утицај и створи зависност.

Не треба тражити завере тамо где влада голи интерес. Јачање ауторитаризма у политици служи контроли друштва, док слабљење школе производи масу којом се лакше управља. Тако се два привидно супротна модела спајају у један механизам: чврста рука над одраслима и растакање критеријума за младе.

Последице: пораз образовања, пораз друштва

Цена овакве политике је висока. Слаба школа значи слаб народ. Из генерације у генерацију добијамо младе без дубинског знања, без способности критичког мишљења, без радне навике. То нису „слободни појединци“, како их рекламирају „либерални“ педагошки манифести, већ управо супротно – то су идеални поданици, људи лишени унутрашње снаге да постављају питања.

Слабљење школства јесте образовни, али много више цивилизацијски пораз. Народ који не образује своју младу генерацију лишава се будућности. Он постаје сировинска база – у буквалном и у симболичком смислу: јефтина радна снага и лако „управљива“ маса.

Зато, парадокс између конзервативног друштва и либералног школства заправо и није парадокс у правом смислу речи, већ део исте структуре. Ауторитаризам и анархични либерализам нису супротности, већ комплементарне стратегије управљања. Једно дисциплинује одрасле, друго онеспособљава младе. У средини која пристаје на то, школа престаје да буде место знања и постаје инструмент контроле – и то без репресије, већ само зато што се изнутра разара.

Због тога питање будућности школства далеко надилази педагошки проблем у ужем смислу – то је политичко и национално питање од првог реда. Без јаке школе нема јаког друштва. Онај ко то заборави, пре или касније, постаје само статиста у туђем сценарију.

Аутор је проф. српског језика и књижевност из Бора