Da je teško biti roditelj (i nastavnik) tinejdžeru, nije nikakva novost. Hormoni, potreba za samostalnošću, osećaj da sve znaju i da o svemu mogu da odlučuju – preplavljuju decu u periodu kada polako prestaju da budu deca. To je ono vreme kada uticaj vršnjačke grupe postaje jači od roditeljskog i uticaja nastavnika. Vreme kada nam se čini da se sve ono što smo sa decom godinama gradili ozbiljno klima.
I šta raditi u takvim situacijama? U trenucima nerazumevanja, prkosa, konflikta? Kao i u kući, ove situacije se lako mogu dogoditi u školi, a nastavnici se ponekad osećaju kao da su im ruke vezane.
Na ove teme razgovaramo sa Slavicom Čarapić, pedagogom, psihoterapeutom, autorom nekoliko priručnika među kojima i čuvena edicija Korak po Korak, obožavana među vaspitačima.
Jedan od priručnik koji je napisala bavi se upravo tinejdžerima i to njihovim putem kroz obrazovni proces. Zove se Škola i životne veštine adolescenata i namenjen je nastavnicima koji rade u srednjim školama, a koji tokom pripreme za nastavnički poziv nisu imali prilike da ovladaju nekim znanjima iz pedagogije i psihologije.
Šta roditelji uvek treba da imaju na umu kad ih njihov tinejdžer dovede do „ivice“?
U svakom tinejdžeru iza maske sveznanja i pobune protiv odraslih krije se mnogo nesigurnosti, dilema i sumnji. Suprotstavljanje i dokazivanje roditeljima deo je te unutrašnje borbe sa sopstvenim strahovima. U ovoj razvojnoj fazi, dok istražuju, otkrivaju i proširuju svoja iskustva, tinejdžerima su potrebne velika roditeljska ljubav, psihološke dozvole i podrška u tome da nauče kako da budu odgovorni prema sebi i drugima. Takođe, neophodno je da roditelji mudro odmere i jasno postave granice koje će uvek biti u funkciji zaštite života, zdravlja i bezbednosti njihove dece.
Roditeljima nije lako, ali pre nego što stignu do „ivice“ treba da osveste da su odrasli i da poseduju veštine koje tinejdžeri tek treba da steknu. Umesto impulsivnog reagovanja, važno je da svesno odaberu drugačije ponašanje – da pokažu da ih razumeju, da brinu o njima i da će biti uz njih dok traju izazovi. Ovo zahteva od roditelja da budu posvećeni, da rade na sebi, osnažuju sopstvene roditeljske veštine i, po potrebi, potraže savete da bi u najizazovnijem periodu bili dobar oslonac svom detetu. Tu ulogu nipošto ne smeju prepustiti drugima, roditelji moraju biti odgovorni prema svojim tinejdžerima.
Radite kao pedagog u srednjoj školi. Za vaš posao mnogi će reći da nije nimalo lak. Šta su, zapravo, najveći problemi s kojima se deca tog uzrasta bore? Šta im nedostaje?
Tokom srednje škole deca prolaze kroz najburnije izazove adolescencije. Oni imaju mnogo važnih razvojnih zadataka. Treba da prihvate svoje telesne promene, da zavole svoje telo i dožive sebe kao osobu određenog pola sa definisanim seksualnim interesovanjima, da ostvaruju psihološku individualizaciju i separaciju od roditelja, da postepeno ovladavaju samoregulacijom mišljenja, osećanja i ponašanja, da izgrade svoj status u društvu vršnjaka i istovremeno sačuvaju individualnost, da ostvare emocionalno vezivanje i da izgrađuju budući profesionalni identitet. Kod današnjih tinejdžera su primetni narastajuća nesigurnost, privremeno zaustavljanje i vraćanje unazad i učestalije adolescentne krize. Vidljive su teškoće u savladavanju izazova, neki vid odbijanja da se odraste, sve potkrepljeno prezaštićujućim vaspitnim stilom u porodici.
Sve češće se susrećemo sa roditeljima koji su „drugari“ sa svojom decom, u odnosu sa nastavnicima na suprotnoj strani, a u suštini i sami nesigurni i zbunjeni oko sopstvenog autoriteta i uloge u periodu adolescencije. Da bi stekli samopouzdanje deci i adolescentima je potreban psihološki prostor za odrastanje, što podrazumeva pravo i dozvolu na greške, povremene neuspehe i preuzimanje odgovornosti, a što roditelji otežavaju prezaštićujućim vaspitnim stilom.
Veliko iskustvo i znanje koje ste stekli pretočili ste i u priručnik koji je objavio Kreativni centar – Škola i životne veštine adolescenata. Kome je priručnik namenjen i kako je koncipiran?
Priručnik je namenjen predmetnim nastavnicima, odeljenskim starešinama i stručnim saradnicima koji rade sa učenicima starijih razreda osnovne škole, srednje škole i roditeljima. Koncipiran je tako da teorijska saznanja i iskustvene uvide u neposrednom radu na razvoju veština komunikacije, rešavanja konflikata, razvoju emocionalnih veština, samoregulacije u učenju i veština donošenja odluka sa tinejdžerima, nastavnicima i roditeljima prezentuje kroz praktične primere. Pisan je sa namerom da podrži nastavnike u osnaživanju njihovih kompetencija u pedagoškom radu, posebno ako u toku studija nisu imali prilike da stiču neophodna znanja iz pedagogije i psihologije.
Mnogo je nastavnika danas koji su obeshrabreni, te veruju da je njihova vaspitna uloga zanemarljiva. Da li je to zaista tako i šta treba da se promeni?
Nažalost, u širem kontekstu uloga nastavnika i značaj obrazovanja su devalvirani. U takvom ambijentu nije lako održati entuzijazam i veru u smisao svog posla u obrazovanju i vaspitanju dece. Ipak, to ne može umanjiti važnost nastavnika kao partnera deci i adolescentima u procesu odrastanja. Nastavnik prenosi stručna znanja, ali je u isto vreme i model za učenje navedenih životnih veština, jer škola je mesto gde deca, posle porodice, provode najveći deo vremena i gde donose i prorađuju svoja različita životna iskustva.
Nastava u periodu pandemije je pokazala da su, pored bogatih iskustava u učenju na daljinu, uloga i važnost komunikacije sa nastavnikom, izgrađivanje odnosa poverenja i podrška u učenju koju nastavnik pruža u učionici nezamenljivi. Deci i adolescentima škola je potrebna kao bezbedna, stabilna i predvidiva sredina u kojoj mogu naći sigurnost u vreme kada je mnogo toga u njihovim životima nestabilno i nepredvidivo. Zato je neophodno poverenje društva i porodice u školu kao sredinu u kojoj nastavnici kroz svakodnevne situacije pokazuju učenicima, između ostalog, da su teškoće i prepreke takođe sastavni deo učenja i odrastanja i da mogu razvijati kapacitete da se sa njima suočavaju.
Može se čuti mišljenje da je autoritet nastavnika i profesora danas doveden u pitanje brojnim zakonskim izmenama. Na koji način nastavnik može i treba da čuva svoj autoritet? Da li je to uvek moguće?
Prosvetni radnici su tradicionalno imali ugled u društvu kao prenosioci opšte prihvaćenih vrednosti. Kriza vrednosti u društvu postepeno se prelivala u školu i razarala autoritet znanja, prosvećenosti i prosvetnog radnika. Zakonska rešenja su u kontinuitetu i formalno umanjivala moć nastavnika i time podržavala urušavanje sistema vrednosti i ravnotežu moći, prava i odgovornosti u školi. U takvom ambijentu nije lako graditi i održavati svoj autoritet. Zato, a ne samo zbog materijalnog statusa, mnogi odustaju od rada u prosveti. Onima koji ostaju najsnažniji oslonac je profesionalni i lični integritet.
Nastavnik je kompetentan za optimalno strukturiranje i vođenje pedagoškog procesa i važno je da svoje stručne, pedagoške i psihološke kapacitete unapređuje, čime jača profesionalni integritet. Neophodno je i da radi na sebi, da uči kako da bude odgovoran prema sebi i razume kako da postavi granice u svojoj profesionalnoj ulozi. To je važno radi čuvanja sopstvenog mentalnog zdravlja i prevencije sve prisutnijeg profesionalnog sagorevanja.
Kako priručnik čiji ste autor pomaže nastavnicima da ostvare zdrav odnos sa učenicima koji su u tom nimalo jednostavnom uzrastu?
Priručnik je napisan sa ciljem da nastavnicima pomogne da pronađu optimalni model autoriteta u pedagoškim situacijama u kojima se suočavaju sa zahtevima profesije, potrebama i izazovima adolescencije. Kroz praktične primere mogu da prepoznaju, procenjuju i razvijaju strategije u radu sa učenicima adolescentnog uzrasta. U vaspitnom radu sa adolescentima je izuzetno važno da nastavnik bude svestan postojanja problema i značenja problema, mogućnosti njegovog rešavanja, kao i ličnih moći i odgovornosti u tome. U praksi imamo slučajeve pasivnog ponašanja adolescenata i odraslih (nastavnika i/ili roditelja) u situacijama u kojima se treba suočiti sa prepoznavanjem, razumevanjem i rešavanjem problema, o čemu se takođe može pročitati u priručniku.