Nastavnici su na prvoj sednici Nastavničkog veća nakon letnje pauze dobili odštampane „Smernice za organizaciju i realizaciju obrazovno-vaspitnog rada u osnovnoj školi u školskoj 2023/ 2024. godini“ koje je uputilo resorno Ministarstvo. Moj lični utisak je da su prilično apstraktne, uopštene i nedovoljno određene i samim tim bitno se ne razlikuju od svih onih koje stižu decenijama unazad na početku svake školske godine.
Naravno, ima i novina
Posebno su zanimljivi tematski dani, a još će biti zanimljivije njihovo planiranje. Prema dobijenoj smernici tematski dani podrazumevaju interaktivne metode rada i međupredmetno povezivanje bez ograničenja trajanja časa pojedinih predmeta. Pitam se da li trajanje časa bez ograničenja znači isto što i bezgranični čas.
Sadržaj rada zahtevaće korelaciju sadržaja više nastavnih predmeta. U redu, to mi je jasno. Učitelji će moći da povežu srpski jezik, likovnu i muzičku kulturu, ali šta da rade predmetni nastavnici istorije i hemije, na primer?!
Posebnu pažnju privuklo mi je sledeće, citiram: „Na temeljima započetih aktivnosti u prvim nedeljama školske godine škola će nastaviti da radi na unapređivanju svoje dokumentacije i prakse kako bi obezbedila podsticajno i bezbedno okruženje i kontinuirano promovisala vrednosti međusobnog poštovanja, saradnje i solidarnosti, uz uvažavanje različitosti.“
U kakvoj su vezi unapređivanje dokumentacije i obezbeđivanje bezbednog okruženja? Da li to znači da bez unapređivanja dokumentacije nema bezbednog okruženja?!
Kada se pominje međusobno poštovanje, saradnja solidarnost, uvažavanje različitosti, zar to oduvek nismo radili?!
U delu koji se odnosi na saradnju s roditeljima piše da se od njih očekuje odgovorno ponašanje i praćenje napredovanja njihove dece. Redovno izveštavanje odeljenjskog starešine o promenama u ponašanju i uspehu učenika se podrazumeva. To takođe nije ništa novo.
Na prvoj strani „Smernica“ piše da su direktori škola, nastavnici, stručni saradnici i roditelji odgovorni za ostvarivanje zajedničkog cilja, a cilj je razvoj pozitivnih vrednosti kod učenika.
Da li to znači da je odgovornost samo na nama?! Šta ćemo sa resornim Ministarstvom?! Elektronskim i štampanim medijima?!… Da li se oni, u startu, oslobađaju bilo kakve odgovornosti?!
Na kraju, podsetila bih da je sinonim imenice „smernica“ direktiva ili naredba. Ove naredbe date su u vidu koraka koje je neophodno preduzeti. Kada pomenuh korake, pitam se da li je moguće praviti snažne korake na klimavim nogama?
Autor: Marina Raičević