Ko su dečaci koji potajno žele barbike, ali umiru od srama da ne iznevere svoju muškost?

decembar 11, 2023

U predpraznične dane u Australiji se zametnula rasprava o rodnoj razdeljenosti dečjih igračaka i o tome da bi se i dečacima trebale poklanjati barbike. Kako je reč o jednom od najtvrđih tabua naše civilizacije, koji je, kao i svaki drugi tabu, i silno izazovan i pogodan za svetonazorske ratne manevre, tako se priča munjevito proširila po velikim svetskim novinama, da bi na kraju stigla i do naših krajeva. Za mene, međutim, prekasno. Četrdeset i tri-četiri godine prekasno.

Foto: Canva

Bio sam šestogodišnjak, bila je ista ovakva zima, samo sarajevska, birvakteilska, s više minusa i snegom do uzavrat, išli smo Titovom ulicom pored Olomana, kada sam u prodavaonici igračaka, inače najboljoj u mom životu, ugledao veličanstvenu lutkinu kuću. Dvospratnica s prizemljem i tavanom, sagrađena od drveta, s kuhinjom, nekoliko kupatila i s tri velike, prostrane sobe i jednom manjom, dečjom, punom nameštaja i pokućstva, sve to veličine omanjeg pisaćeg stola. Cimnuo sam majku za rukav, rekao – ja bih ono, a ona mi je nezainteresovano uzvratila – to je za devojčice. O, kako sam se tad posramio, ama za deset sledećih detinjstava i za sav odrasli život nije me oblio takav sram, jer sam poželeo nešto što je žensko.

Posle sam, kad god bismo prolazili glavnom sarajevskom ulicom, okretao glavu na drugu stranu, sve dok jednoga dana, konačno, nisu iz izloga sklonili lutkinu kuću, dok je neko nije kupio i nije se našla u sobi nekoga ko je bio te sreće da se rodi kao devojčica. Godine su morale proći, morao sam odrasti, odvojiti se od kuće, progledati svet drugačijim očima, pa da shvatim zašto mi je majka ono rekla. Uglavnom zato da me “skine s dnevnog reda” – bila je to njezina fraza, pa da je ovde ponovim. Baš joj je u kući trebala ta skalamerija od lutkine kuće i baš joj je trebalo da joj se svuda po kući povaljuje minijaturni nameštaj. Ali čak i da nije tako, lutkina kuća iz njene perspektive nije bila za dečake. Zbog lutke, naravno. Iako mene nikakve lutke nisu zanimale – onda kao ni danas – niti su me zanimali drugi ljudi, plastični i gumeni ili živi, moji vršnjaci, kao ni oni stariji. Zanimale su me te male puste sobe, minijaturni kamini, starinska kuhinja u prizemlju, i tavan na koji bih mogao pospremati stare stvari.

Je li to ženska ili je to muška igra? Nemam pojma. Odrastao sam i više se ne stidim, ali grdno sam im zamerio, prvo majci, a onda i ostatku sveta, što su mi uskratili lutkinu kuću. Kada se nađem u velikom nemačkom ili švajcarskom gradu – gde idem jer ljude zanima moje umeće pričanja i pisanja malih i velikih priča – potražim u gradskom vodiču ili telefonskom imeniku, raspitam se pa nađem prodavnicu s lutkinim kućama. I onda stojim pred izlogom i dugo gledam. Danas su to, uglavnom, igračke za odrasle, zanimacija za hobiste, kao što je to i sklapanje minijaturnih drvenih jedrenjaka ili aviona iz Drugoga svetskog rata, i da nisam takav kakav jesam, da mi čežnja nije važnija od njenog ostvarenja, mogao bih sebi i danas kupiti lutkinu kuću, namestiti je nasred radne sobe, graditi je, adaptirati, naseljavati, preuređivati, kupovati novi nameštaj – jer se u prodavnicama s lukinim kućama može kupiti baš sve, u bezbroj varijacija i stilova i u minijaturnim razmerima – ali već imam previše takvih, čudnih interesa, da bih si priuštio još jedan. Osim toga, ono što je ostalo izgubljeno u detinjstvu, to će zauvek ostati nenadoknadivo. Ne mogu da prestanem da čeznem za lutkinom kućom, jer je nisam dobio kada je za to bilo vreme.

Verojatno postoje dečaci koji isto tako požele lutku. Barbiku ili neku drugu, jednako realističnu. To je još nešto u čemu odrasli pokazuju nerazumevanje prema deci, iako se ne tiče nikakvog rodnog ili kulturološkog tabua: deca čim se izvuku iz pelena, čim odrastu u male ljude, žele što realističnije igračke. Deca ne podnose stilizaciju, ne vole grube i neprecizne drvene igračke, folklorne igračke kojim su se igrali njihove čukunbabe i čukundede, deca ne vole dizajn igračaka, nego traže igračke koje bi bile kao prave. Auto kao pravi, kuća kao prava, lutka kao prava.

Ko su dečaci koji potajno žele barbike, ali umiru od srama da ne iznevere svoju muškost? Kada si sasvim mali dečak, do muškosti ti je zbog nekog vraga više stalo nego kada si već stari kenjac. Odrasla je predrasuda, uglavnom potpuno neutemeljena, da će od dečaka koji se igra lutkama svašta biti. I da će, da prostite, biti peder kad odraste. A u toj su stvari roditelji u golemoj većini zastrašujuće konzervativni: čak i oni koji podržavaju homoseksualce u borbi za emancipaciju i ljudska prava, i oni koji ponosno šetkaju na paradama ponosa, prečesto se groze toga da im kćeri ispadnu lezbijke, sinovi pederi. I onda im je noćna mora da im se sinčići ne poigraju barbikom.

A u stvari ta vrsta interesa nema puno veze s tim u koga će se ko zaljubljivati kada odraste. Više bi se to moglo ticati nekih budućih roditeljstava. Zašto ne bismo mislili da će dečačić koji se brine za svoju barbiku, navečer je nosi na spavanje, ujutro je strpljivo hrani, a onda je izvodi u kolicima u grad, biti tako brižan i prema svojoj deci? Meni se to čini nekako logično. Vama ne? Nego mislite da će taj dečačić, božemiprosti, odrasti u grdnog homoseksualca, pa se stvar može preduprediti samo time da mu se umesto barbike kupi traktor, svemirski pištolj i fudbalska lopta s logom poslednjeg Svetskog prvenstva? Nije lako vašoj deci s vama, nije lako pederima s vašom podrškom, nikome nije lako…

Na meni se već u ono vreme videlo da neću imati dece: nimalo me nisu zanimale barbike, ni bilo kakve lutke, ni kositreni vojnici koji će se u kasnijim decenijama transformisati u avatare, ni iko živ do li mene samog. Samim sam sobom mogao naseliti svaki moj svet. I to je, verovatno, neki psihološki defekt, ali iz tog je defekta, recimo, nastala i potreba za pričanjem priča. Iz defekta se, dakle, rodila moja profesionalna orijentacija, koju se, gledano iz današnje perspektive, moglo naslutiti u ranom detinjstvu i u izboru igračaka kojim sam kroz detinjstvo vođen.

Iako sam, dakle, bio fasciniran uređenjem lutkine kuće, razmeštanjem minijaturnog nameštaja, preuređenjem sitnih enterijera, lepljenjem tapeta po zidovima manjim od dlana, ništa me od svega toga kao odraslog čoveka neće privlačiti. Ili hoće: ali samo u minijaturi, u lutkinoj, a ne u mojoj kući, i u priči. Detinji interesi su se transformisali u neke druge interese, a nabralo se fobija i trauma zbog kojih, da me je ikada i zanimalo rušenje pravih zidova u pravim stanovima, kupovina pravog nameštaja i pretvaranje spavaćih soba u kuhinje, dnevnih boravaka u kupatila, a tavana u studije za kreativni rad, u međuvremenu bi me od toga već prošla volja. Pravila igre razlikuju se od životnih pravila. I malo kome se u životu dogodi da mu odrasli život proistekne iz dečje igre. To je još jedan od razloga zbog kojih bi dečacima u ruke trebalo dati barbike, ako ih barbike baš i zanimaju.

U podsvest našeg sveta potisnuti su čitavi svetovi. Mnogo veći od onih vidljivih. Otud kolektivne mržnje i ratovi. Sve bi bilo bolje da ste klincu kupili barbiku, a klinki kaubojski pištolj i tenk. Meni lutkinu kuću.

Autor: Miljenko Jergović

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama