Сваки ауторитет је ту да се преиспитује и ниједан не сме бити недодирљив.
У школу су нас слали са уверењем да је наставник увек у праву. То је било једно безрезервно веровање ауторитетима које се није смело преиспитивати. Чак и данас можете чути многе просветне раднике да се жале што је њихов ауторитет доведен у питање, али ја се томе радујем.
Метода где наставник сме да туче ученике (који год да је томе разлог) није била добро решење, али је неки од нас чак идеализују јер су задовољни собом. Верују да су управо захваљујући таквим методама – добро испали (још само да упознам оног ко за себе то не мисли). Али, све оно што смо добили из тог традиционалног система и те чврсте дисциплине нас је прилично затворило и закочило.
Ми данас не знамо да разговарамо са децом и да их слушамо. Ни родитељи, ни учитељи, ни наставници. Тај тренутак када вам дете саопштава да му се нешто догодило, да је имало неки проблем, тренутак у ком се дете отвара је онај када ви морате имати “покер-фејс”. Дакле, потпуно смирен, непромењен израз лица, који говори само да ви дете пажљиво слушате. У просечном српском дому, ако би јој дете саопштило да га је неко озбиљно повредио, мама почиње да плаче, а тата да псује и прети том неком и припрема се за обрачун.
Ниједна од ових реакција не улива сигурност детету. Оно тражи тактику, тражи системско решење за проблем.
Шта је онда савет?
Пратите дете и пре него што се појави проблем. После школе, спорта, плеса, питајте га како се тамо осећао. Тражите да вам покаже како наставник/тренер тамо с њима разговара. Питајте га шта се деси ако га не послушају. Како реагује ако забораве домаћи задатак.
Из одговора на ова питања знаћете да ли је тај који ради с вашим дететом неко ко децу воли. На који начин он њих гради и шта чини с њиховим самопоуздањем – да ли га руши или га подиже. Не можете потпуно и безрезервно веровати ни детету ни наставнику.
Дипломе су још увек оно што се код нас страшно поштује, тако бар очекују они који их имају. У мом послу, ако ми родитељ који није стручан дође са питањем зашто нешто радим, са предлогом како да то побољшам, увек ћу без сујете саслушати и објаснити.
Многи критикују и Вајбер групе. Jа их, као родитељ, волим. Зашто да немате контакт и бројеве телефона родитеља другара вашег детета? Знате оно што кажу – кад се с дететом нешто дешава, родитељ увек последњи сазна. Ја сам замолила две или три мајке из наше вајбер групе, ако било шта чују а тиче се мог детета, да ми кажу. Не можемо веровати само наставнику, само детету, морамо бити у контакту и са другим људима.
Како да препознате да нешто није у реду у школици спорта, музике, глуме коју похађа ваше дете?
Ово важи из неког мог искуства, у свакој школи. У систему где је све у реду добићете одговор на свако ваше питање које се тиче детета. Неће вам затварати врата, неће према вама бити непријатни, поштоваће како вас, тако и ваше дете. Ако су вам ускраћене информације о томе шта се у та четири зида где ваше дете учи или тренира дешава, ако вам говоре да су они стручни, да им препустите све и да не бринете, најчешће то значи да то што се тамо дешава није позитивно за дете.
Ако тренер или наставник вашем детету каже да је глупо, споро, неспретно, то је неко ко може увек да оде и корак даље. То је неко ко не би смео да ради са децом, а видела сам толико пута да тренери децу вређају и пред родитељима, на шта они не реагују. Такво понашање морамо да осудимо.
Школице спорта и балета немају кадар који је стручан за рад са децом
Ви имате школице балета где часове држе балерине од 18 или 19 година које дисциплину и рад на часу добијају виком. Не зато што су оне лоше, већ зато што не умеју другачије. Нису стручне за рад са децом. И родитељима је то у реду. На оваквим местима се постизање циља у спорту/уметности ставља изнад добробити детета и његовог правилног развоја. Било би лицемерно рећи да родитељи то не виде. Они то виде, али верују да је резултат важнији од жртве коју дете мора да поднесе.