Svaki autoritet je tu da se preispituje i nijedan ne sme biti nedodirljiv.
U školu su nas slali sa uverenjem da je nastavnik uvek u pravu. To je bilo jedno bezrezervno verovanje autoritetima koje se nije smelo preispitivati. Čak i danas možete čuti mnoge prosvetne radnike da se žale što je njihov autoritet doveden u pitanje, ali ja se tome radujem.
Metoda gde nastavnik sme da tuče učenike (koji god da je tome razlog) nije bila dobro rešenje, ali je neki od nas čak idealizuju jer su zadovoljni sobom. Veruju da su upravo zahvaljujući takvim metodama – dobro ispali (još samo da upoznam onog ko za sebe to ne misli). Ali, sve ono što smo dobili iz tog tradicionalnog sistema i te čvrste discipline nas je prilično zatvorilo i zakočilo.
Mi danas ne znamo da razgovaramo sa decom i da ih slušamo. Ni roditelji, ni učitelji, ni nastavnici. Taj trenutak kada vam dete saopštava da mu se nešto dogodilo, da je imalo neki problem, trenutak u kom se dete otvara je onaj kada vi morate imati “poker-fejs”. Dakle, potpuno smiren, nepromenjen izraz lica, koji govori samo da vi dete pažljivo slušate. U prosečnom srpskom domu, ako bi joj dete saopštilo da ga je neko ozbiljno povredio, mama počinje da plače, a tata da psuje i preti tom nekom i priprema se za obračun.
Nijedna od ovih reakcija ne uliva sigurnost detetu. Ono traži taktiku, traži sistemsko rešenje za problem.
Šta je onda savet?
Pratite dete i pre nego što se pojavi problem. Posle škole, sporta, plesa, pitajte ga kako se tamo osećao. Tražite da vam pokaže kako nastavnik/trener tamo s njima razgovara. Pitajte ga šta se desi ako ga ne poslušaju. Kako reaguje ako zaborave domaći zadatak.
Iz odgovora na ova pitanja znaćete da li je taj koji radi s vašim detetom neko ko decu voli. Na koji način on njih gradi i šta čini s njihovim samopouzdanjem – da li ga ruši ili ga podiže. Ne možete potpuno i bezrezervno verovati ni detetu ni nastavniku.
Diplome su još uvek ono što se kod nas strašno poštuje, tako bar očekuju oni koji ih imaju. U mom poslu, ako mi roditelj koji nije stručan dođe sa pitanjem zašto nešto radim, sa predlogom kako da to poboljšam, uvek ću bez sujete saslušati i objasniti.
Mnogi kritikuju i Vajber grupe. Ja ih, kao roditelj, volim. Zašto da nemate kontakt i brojeve telefona roditelja drugara vašeg deteta? Znate ono što kažu – kad se s detetom nešto dešava, roditelj uvek poslednji sazna. Ja sam zamolila dve ili tri majke iz naše vajber grupe, ako bilo šta čuju a tiče se mog deteta, da mi kažu. Ne možemo verovati samo nastavniku, samo detetu, moramo biti u kontaktu i sa drugim ljudima.
Kako da prepoznate da nešto nije u redu u školici sporta, muzike, glume koju pohađa vaše dete?
Ovo važi iz nekog mog iskustva, u svakoj školi. U sistemu gde je sve u redu dobićete odgovor na svako vaše pitanje koje se tiče deteta. Neće vam zatvarati vrata, neće prema vama biti neprijatni, poštovaće kako vas, tako i vaše dete. Ako su vam uskraćene informacije o tome šta se u ta četiri zida gde vaše dete uči ili trenira dešava, ako vam govore da su oni stručni, da im prepustite sve i da ne brinete, najčešće to znači da to što se tamo dešava nije pozitivno za dete.
Ako trener ili nastavnik vašem detetu kaže da je glupo, sporo, nespretno, to je neko ko može uvek da ode i korak dalje. To je neko ko ne bi smeo da radi sa decom, a videla sam toliko puta da treneri decu vređaju i pred roditeljima, na šta oni ne reaguju. Takvo ponašanje moramo da osudimo.
Školice sporta i baleta nemaju kadar koji je stručan za rad sa decom
Vi imate školice baleta gde časove drže balerine od 18 ili 19 godina koje disciplinu i rad na času dobijaju vikom. Ne zato što su one loše, već zato što ne umeju drugačije. Nisu stručne za rad sa decom. I roditeljima je to u redu. Na ovakvim mestima se postizanje cilja u sportu/umetnosti stavlja iznad dobrobiti deteta i njegovog pravilnog razvoja. Bilo bi licemerno reći da roditelji to ne vide. Oni to vide, ali veruju da je rezultat važniji od žrtve koju dete mora da podnese.