Од данашње деце очекује се много више него пре, рекла је педагог Снежана Голић, у свом гостовању на Радио Телевизији Војводине.
„Такмичарски дух је дошао до изражаја више него икад раније. Ми, педагози, трудимо се да опоменемо родитеље и да им укажемо на то да није све у петицама и златним медаљама и да оне нису мерило среће сутра. Говоримо им да је тај процес одрастања до периода када дете пронађе себе и своја интересовања, јако дугачак и да то ништа није и не може бити ‘инстант'“ – објашњава Голић.
Она каже да, данас, када питате дете какав је ђак, а оно каже да је добар, то добар не значи исто као и раније. Бити стварно добар ђак сада значи немати четворку. Јер четворка више није добра оцена.
„И не само то. Ми пратимо децу у стопу. Стално смо им за петама. Док су млађи, знамо сваки њихов покрет, а касније, кад постану тинејџери кад би баш било пожељно да будемо више укључени, ми се уморимо и мало посустанемо.“ – истиче Снежана Голић.
Говорећи о томе да су деца данас, с једне стране, ушушкана и заштићена од свих проблема, а с друге се од њих очекују ванредни успеси, Снежана каже да то јесте тако и да деца данас не решавају сама своје проблеме, како је то било раније.
„И томе се радујем, до одређене мере. Јер нека наша очекивања по питању дечје самосталности јесу превисока. Имате родитеље који од истог детета очекују да буде самостално и у дружењу и у учењу и да распрема собу, а највероватније је да ћемо добити нешто од тога, не све. И онда је избор на нама да ли ћемо се радовати овоме што имамо или стално гледати и жалити за оним што немамо.“ – објашњава Голић.
Она додаје да није необично да дете и до осмог разреда не буде сасвим самостално, а да касније, као одрасла особа, то буде потпуно другачије.
Деца знају своја права, а познају ли и обавезе?
На ово питање Снежана Голић даје једноставан одговор – много зависи од породице и самог детета.
„Биће врло захтевно радити са данашњим клинцима. Знају своја права и томе се често обрадујем. Боре се за себе, препознају емоционалне уцене боље него ми, одрасли и траже здраве, праве ауторитете.“ – каже педагог и додаје да је проблем што у друштву имамо и доста лоше социјализоване деце која одвлаче велики део пажње система.
„Све у свему, ствари су исте као и пре, ништа се није много променило код деце, али јесте код нас, одраслих, који смо децом незадовољни. Нама су, чини ми се, били задовољни на много нижем нивоу.“
Говорећи о видео-игрицама и времену које деца проводе пред екраном, Снежана подсећа на то да је кључ у примеру који им родитељи постављају, те да не можемо ми своје слободно време да користимо тако што гледамо у телефон, а да онда то бранимо деци.
„Деци треба дозволити да иду у корак са временом, али и пазити да у свему томе не изгубе свој идентитет. Времена може да буде и за учење и за дружење и за игрице. Ми, родитељи, одговорни смо за то да им организујемо време, бар до неког узраста.“ – каже Голић и додаје да тај узраст није одређен у књигама, већ је родитељ тај који треба да прати и процени кад је дете ту самосталност заслужило.