Razgovor zahteva, pre svega, razumevanje. Da bismo razumeli šta nam neko govori, moramo biti onaj tas koji drži ravnotežu, a ne praviti još veću emotivnu buru.
Šta to praktično znači?
Zamislite da ste, recimo, čuli da je neko vašem detetu udario šamar, da ga/je neko povredio, ponizio… Šta je prvo što ćete uraditi?
Logična reakcija bi bila da prvo izbrojite do 10 i kažete: „Svaki problem ima rešenje. Polako ćemo.“
Naučite ovo napamet!
Da li smo obavezni rešenje da držimo u rukavu i istresemo ga za 30 sekundi? Ne!
Takvo rešenje je u 90% slučajeva pogrešno.
Zato je najvažnije da budemo stabilni, taktični, promišljeni i da čvrsto stojimo na nogama, čak i kada nam duša iskače iz sopstvene kože. To je ono što je potrebno deci u teškom trenutku – čvrst oslonac.
Iskusni psiholog, Najdžel Lata poručuje roditeljima: „Budi stena, a ne more“ .
Niko ne voli da bude usamljen u traumi, da bude jedini koji je doživeo nešto njemu strašno. I, iako mu je žao sapatnika, ipak je lakše deliti muku, nego biti jedini kom su zapale loše karte.
Svi smo čuli i za poniženja i za silovanja, za ubistva, vršnjačko nasilje, nepravde… I ne treba da se pravimo da nije tako i da ne postoje. Nije dobro ostaviti pred decom utisak da smo „rasli u saksiji“.
Dakle, ružne stvari se dešavaju i to ćemo teško potpuno promeniti. Deca to treba da znaju. Nisi jedini u problemu, život je vrteška, posle kiše dođe sunce. Rešićemo i ovaj problem.
U ozbiljnim problemima, odrasle štiti advokat. Na njega se oslanjaju, u njegovo znanje, sposobnost i moć veruju. Zamislite situaciju u kojoj mu ispričate da su vas pretukli, jer od njega očekujete savet i pomoć, a on počne da plače ili da besni: „Ne brinite, idem tamo, sve ću ih pobiti!“.
Koliko bi vam to ulilo nade u povratak normalnom i mirnom životu? Mi smo dečji advokati.
Dakle, zanimaju nas svi detalji, a mi imamo „poker fejs“. Uzimamo u obzir šta je bilo pre i posle nemilog događaja i obavezno – ko je sve bio prisutan.
U zavisnosti od situacije, odaberite neki od koraka (ili više njih):
– pozovite osobu koja je bila prisutna, da proverite kako je ona doživela tu situaciju (a ne da li naše dete laže – isto je, ali bolje zvuči)
– odvojte postupke od aktera! „Pera i Mika su me dirali“. Moramo tačno znati šta je ko uradio, pojedinačno, a ne grupno.
– zovemo učitelja/odeljenskog starešinu/trenera.. da zakažemo razgovor. Tamo puno pitamo, a manje pričamo i ne izvodimo prerano zaključke. Opet brojimo do 10 (još bolje do 1000).
– ako je neko optužio dete, pitamo za tačne rečenice i postupke, a ne za „opšti utisak“ povređenog.
– ako je naše dete povređeno, takođe je dobro znati tačne postupke i reči nasilnika, jer „dirao me“, „maltretirao me“, „ponižava me „… može ići od „ružan ti je crtež“ do „zaklaću te“. Ne smemo se oslanjati na našu maštu i viziju, trebaju nam činjenice.
– pitajte dete da „odigra“ te scene. (ako je primereno, a kod nasilja jeste)
– u razgovoru sa decom navedite primere za koje znate, pa podstaknite decu da pričaju šta su oni videli, čuli, doživeli… Zajedno analizirajte.
– postoje načini da dobijete besplatnu pomoć za svaki problem. Nazovite, pitajte za savet ljude kojima je posao da rešavaju ovakve situacije – predškolska/školska pedagoško psihološka služba, S. O. S. telefoni, koje ne pozivamo samo kada nam je život u opasnosti, već za savet i u blažim problemima, policija, centar za socijalni rad, razvojno savetovalište Doma zdravlja…
E sad, ako vas je zaboleo stomak od saveta da se nekom van svoja četiri zida obratite za pomoć, to iz vas govori prababa, koja kaže: „ne iznosi prljav veš iz kuće“. Uz to i „odrasli su uvek u pravu“, dobili smo mnogo silovanih devojaka, a „prljav veš“ je sakriven zbog stida, straha i tradicije.
– uvek utvrdite i KO je rekao, a ne samo ŠTA je rekao.
Kada prikupite argumente, poglede iz više uglova, opravdanja, dokaze, kada su se smirile strasti. Pravite taktiku zajedno sa detetom.
Da bi proces rešavanja uspeo, svakoga dana govorite (znam da to osećate, ali dete ne zna) da volite dete baš takvo kakvo jeste, da ste hrabri i spremni na probleme, da ne treba da vas čuva od stresa prećutkivanjem. Da ćete se za svaku reakciju koja se njega tiče, prvo konsultovati i zajedno odlučiti. Da ne mora da se okreće i proverava – vi ste sigurno iza! Bezuslovno i doživotno.
– recite detetu da se ne boji ničijih pretnji, jer ga vi nećete odati. Recite da su pretnje obično strašne – „ako nekome kažeš, ubiću te“, ali prazne i da ćutanje nije rešenje.
Pazite se i ovoga:
Dešava se da tek kada dete počne da priča neke strahote ili o svom zdravlju, roditelji sav posao ostave i sa punom pažnjom slušaju, a sve do tada ne primećuju dete. To može biti okidač da dete preuveličavava događaje oko sebe, izmišlja i manipuliše, za još malo pažnje.
Da li to znači da 24/7 moramo sedeti i slušati šta dete ima da kaže.. Ne, nikako, jer ćemo tako ubrzo umreti od gladi ili od nervoze, već nekad ovako, nekad onako, ali UVEK BEZ DRAME.
Prevencija:
PITAJTE, PITAJTE I PITAJTE… decu, nastavnike, trenere, pedagoge, psihologe, komšije, roditelje drugara, iskusnije roditelje, babu, dedu, mamu, tatu… razgovarajte otvoreno.
Pazite:
Ko je sa decom, ko ih vozi na trening, a ne samo ko ih trenira. U čiju kuću idu, pazite na prijatelje koje puštate u kuću, pazite na ljude iz okruženja koji su poročni, koji imaju nisku samokontrolu, decu sklonite od ljudi kojima često „pada roletna“, kod kojih osećate agresiju, bes, izraženo nezadovoljstvo okruženjem, sobom. Takvi ljudi hodaju po žici, sa koje će možda pasti „na dete“.
Ako mene pitate, posavetujete decu, a pogotovo tinejdžere da NIKOGA ne puštaju u kuću dok niste tu ili bar dok mu ne najavite posetu. Nema razloga da NENAJAVLJENO dolaze kumovi, ujaci, komšije, treneri. (verujte da ima osnova za to)
Učite decu da u lift ne ulaze sami sa jednom osobom, da ne idu mračnim ulicama NIKADA, da ne idu da vide tuđe kućne ljubimce, u auto ne ulaze nikada ako mama i tata ne znaju. Dogovorite lozinku. Ovde pročitajte kako.
Neka dete ima bar 3 broja koja zove kada je hitno, a ne da zna samo mamin.
Pre nego što išta presečete, a pogotovo osudite dete, hiljadu puta izmerite.
I slušajte da li plitko dišu, gledajte njihove okice… Tu sve piše.
Autor: Snežana Golić, pedagog i osnivač razvojnog centra Faktor u Novom Sadu