Kako se dete oseća kad mu date savet “ako te udario, vrati mu”

25 februara, 2017

Reakcija na jedan od najčitanijih tekstova na našem portalu: Ja sam ta majka koja uči svoje dete da vrati ako ga neko prvi udari stiže od pedagoga Snežane Golić. Drugi ugao gledanja koji takođe treba čuti.

Foto: Canva

U najvećem broju slučajeva ono što ne mogu da reše roditelji, vaspitači, nastavnici – ne može ni dete. Ako je vaše dete došlo u sukob i dobilo ćušku, udarac od nekog vršnjaka, vaš savet „Pa vrati mu“, dodatno će opteretiti dete. Tu nastaje niz problema. Lepo vaspitano dete će izuzetno teško podneti kritiku svog vaspitača/učitelja, a neminovno će nakon tuče biti opomenuto i ukoreno. Za većinu dece do polaska u školu, a i kasnije, veći je stres nepoštovanje pravila institucije koju pohađaju, nego bilo šta što vršnjak može da im uradi. Nemojte to zaboraviti.

I? Da li onda dete mora da trpi vršnjačko nasilje? Naravno da ne, ali u svakom slučaju je po dete štetno da rešava samo probleme ovog tipa. To je dužnost odraslih. Vaspitač ili učitelj je često nemoćan da samostalno pozitivno reši sve konflikte situacije, ali iza svakoga ko direktno radi sa decom stoji Tim za zaštitu od nasilja, koji je u obavezi da reaguje. To je pravo Vašeg deteta i nemojte dozvoliti da vam ga bilo ko oduzme. Samim tim vaspitač ili nastavnik ne mogu se predstaviti nemoćnim pred roditeljima i tu završiti temu. Oni su obavezni da Tim upoznaju sa slučajem i pokrenu razmatranje na višem nivou. Ukoliko se roditelji deteta koje vrši nasilje ne odazivaju na pozive iz škole/vrtića i slično, to se smatra zanemarivanjem deteta i u proces se uključuje Centar za socijalni rad. Pitanje za vas u takvoj situaciji je: da li je o nasilju reč? Pokušajte da procenite.

Možda vaše dete može zauzimanjem drugačijeg stava da se zaštiti, a za to mu je neophodna pomoć, stručna ili vaša. Možda će mu značiti da nauči da nije važno šta ko priča o njemu i da bi trebalo da veruje u sebe i svoje izbore i da se ne obazire se na opaske sa strane. Možda mu treba zagrljaj i razgovor, neki relaksirajući hobi, podrška pri socijalizaciji… Sve će mu pomoći više od šturog saveta: „Budi isti kao on i vrati mu“. Većina dece može i sama toga da se seti, ali procenjuju da je suviše rizično. Ulje na vatru dolivaju roditelji koji dodatno ponize svoje dete komentarima o njegovim tobože slabostima i nesposobnosti da se snađe i odbrani. Takvim roditeljima bi bilo interesantno ponuditi da odmere snage sa nekim jačim i agresivnijim od sebe. Nasilje je teren nasilnika i nerealno je očekivati nadmoć deteta koje ne oseća bes, agresiju niti želju za obračunom. A srećna deca to ne osećaju. To je kao da ubacite u bazen dete koje ne zna da pliva i posavetujete ga da pobedi iskusnog plivača. Pa i niste mu od neke pomoći. U svakom slučaju bar do završetka nižih razreda osnovne škole odrasli bi morali da rešavaju ozbiljne probleme. Čak iako sistem potpuno „zakaže“, preuzmite na sebe. Kontaktirajte roditelje drugog deteta. Ne ostavljajte dete samo.

U starijim razredima tema je sve ozbiljnija. Savet roditeljima je da sa decom polemišu o što više situacija kako bi dete naučilo da PROCENI SITUACIJU što bolje. Evo nekih primera:

1. Tri momka, fizički jaka i spremna vraćaju se iz izlaska i sreću se sa grupom navijača. Navijači počinju sa provokacijama. Da li je rešenje da momci pokušaju da pobegnu ili da im „vrate“? Ukoliko se potuku, da li će navijači postati smireniji i više nikoga neće dirati? Ili će ih sutradan naći i pokušati osvetu? Gde je kraj? Koji je smisao?

2. Noć je i dolazi otac u alkoholisanom stanju, budi majku i tuče je. Dete se budi i otac ga istuče. Ujutru ga bez zadovoljenih osnovnih potreba šalju u školu. Dete je puno besa i bez volje za životom, jer lepotu života ne prepoznaje. Svejedno mu je šta će biti sa njim, pa se za sebe uopšte ne boji. Sreće se sa Vašim sinom i otima mu užinu. Da li je bolje da taj konflikt reše sami ili da uključe odrasle?

Dovoljno primera da zaključimo da nije pravi savet „vrati mu“, već „proceni situaciju“. Kada bi deca to lako naučila ili znala šta tačno znači „vrati mu“ , bila bi zakonski kažnjavana za svoje greške i u potpunosti odgovorna za svoje postupke. Kada je konflikt između dece u pitanju najčešće obe strane misle da su samo vratile.

Važan savet je da se preko roditelja dece iz razreda i naravno nastavnika, detaljnije raspitate, ukoliko sumnjate na ozbiljne oblike nasilja. Možda dete ne želi da Vas uznemirava, pa Vam ne govori celu istinu. Deca mnogo otvorenije prepričavaju događaje kada nisu akteri istih.

Pitajte sebe: da li ćemo ih spremati za ozbiljna zanimanja, gde su taktika, timski rad i samokontrola preduslovi ili za „lude devedesete“.

Mnogo više razumevanja, empatije, taktike i truda za rešavanje problema vršnjačkog nasilja treba od saveta „vrati mu“ i žao mi je što smo laki na tako velikim rečima.

Ne prepuštajte svoju decu slučaju. Uozbiljite se.

Snežana Golić, pedagog

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


8 komentara na "Kako se dete oseća kad mu date savet “ako te udario, vrati mu”

  1. kikinđanka kaže:

    I dok ti tražiš ko će da reši problem,neko ti je već povredio ili ne daj bože ubio dete.Nasilna deca imaju takve roditelje,tek tu ne bi vredelo ništa.

    1. Sandra kaže:

      Slažem se da ne treba dete prepustiti da se samo bori, mi roditelji uvek treba da budemo oslonac , podrška i zaštita ali plašim se da baš sva ta silna podrška zapravo i jeste u većini slučajeva glavni krivac za dječije nasilje. Danas roditelji djecu “štite” od učitelja, profesora, ljekara pa i šefova. Naravno karikiram ali i roditelji sami često nisu u stanju da procene kada to zapravo treba podržati dete. Smatram da se vaspitanje izgubilo u moru savjeta o zaštiti prava djece i odraslih. Svi smo zbunjeni i struka i roditelji.

      1. IQ kaže:

        Pa posto su uvedene vaspitna pravila koja sluze zastiti korporacionog kapitala i vladajuce nomenklature sasvim je logicno da se u tom slucaju pogubio covek-roditelj. Ona nisu skrojena po meri ljudske vrste u bioloskom, pa ni u religijskom smislu. Taj otklon od prirodnih zakona, ruku pod ruku sa obezbozavanjem je doveo do hiperprodukcije dece koja vise lice na neku novu vrstu, sa nepoznatim oblicima ponasanja. I sada se decja populacija proucava kao novi fenomen. Dokaz za to su gomile naucnih i popularnih radova, kao i saveta kako da uradite/postignete ovo ili ono. Na zalost, roditelji su dobili potomke koje niti razumeju, niti mogu da zadovolje njiihove potrebe.

  2. Biljana kaže:

    Izvinite,ali nismo dobili adekvatan savet kako se postaviti kada su starija deca u pitanju i njihovo nasilje.

  3. Milos kaže:

    I mi smo imali nasilnika u razredu u skoli. I ja sam trpeo nasilje od nekih

  4. Slobodan kaže:

    “Za većinu dece do polaska u školu, a i kasnije, veći je stres nepoštovanje pravila institucije koju pohađaju, nego bilo šta što vršnjak može da im uradi.” – Da li ima IKO ko se sa ovim slaže(ako je reč o deci u osnovnoj školi)?

    1. jelena kaže:

      Evo je se slažem: za decu je ogroman stres kada ih učiteljica uči pravilima ponašanja u školi a roditelji ih uče da krše pravila. To stvara konfuziju u glavi deteta i ono ne zna kome da veruje. Nesigurnost deteta u sposobnost učiteljice prerasta u nepoverenje prem školi i izvor je mnogih problema u daljem školovanju. Nesigurnost deteta u roditelje može da uzrokuje čak i poremećaje ličnosti.

  5. Jole kaže:

    Po meni, najbolji način je prevencija – da druga deca znaju da moje dete ne smeju da pipnu inače će se provesti kao bosi po trnju. Deca koja imaju reputaciju da ne dozvoljavaju nasilje uglavnom nemaju problema sa nasilnicima jer ih zaobilaze u širokom luku. A jedini način da se takva reputacija izgradi je aktivno treniranje – učenje kako da se dete odbrani i vrati udarce kako bi se obeshrabrili drugi.

Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama