O situaciji u prosveti, štrajku, smanjenju plata, usavršavanju i seminarima, eksternoj kontroli i novom zakonu razgovarali smo sa Snežanom Marković, državnim sekretarom u Ministarstvu prosvete, nauke i tehnološkog razvoja. Profesorom matematike, prosvetnim radnikom, autorom više projekata, radova i poglavlja u udžbenicima o upotrebi informacionih tehnologija u nastavi i o internetu.
Z.U: Trenutna situacija na relaciji sindikati – prosvetni radnici – ministarstvo je veoma zategnuta, a Zelena učionica najčešće prenosi stavove sindikata i prosvetnih radnika. Želeli bismo da čujemo i kako cela ova situacija izgleda iz ugla Ministarstva?
S.M: U medijima je uglavnom prisutna podela „ugao sindikata“ i „ugao ministarstva“- a to je antagonizam koji postoji samo ako se posmatra aspekt  „povećati ili smanjiti platu“ i to kroz sasvim uprošćene, „crno-bele“ naočare. Pitanje raspodele plata je samo jedan od mnogih segmenata rada Ministarstva, ali sa vrlo uskim manevarskim prostorom – imamo zadati finansijski okvir, mnoštvo obaveza koje se moraju ispuniti i mnoštvo važećih propisa koji se ne mogu preko noći promeniti. Uz svu kreativnost koja se može uložiti i preraspodelu toga što imamo, da bi se išta suštinski promenilo potrebno je promeniti veliki broj zakona i podzakonskih akata, a sve što se planira  u budžetskom smislu mora da se isplanira na bazi važeće regulative tokom novembra i decembra za čitavu sledeću godinu. Kad tome dodamo i našu specifičnost da planove vezujemo za školsku godinu (a finansijska planiranja su vezana za kalendarsku godinu), onda je jasno zašto se ništa ne može promeniti brzo. Dodatnu prepreku predstavlja nedostatak informacionog sistema zbog čega imamo hroničan nedostatak validnih podataka na osnovu kojih bi donosili odluke zasnovane na činjenicama a ne na subjektivnim procenama.
Z.U: Na mesto državnog sekretara prosvete ste došli u teškom, neki bi rekli i nezahvalnom trenutku, kada se prosvetnim radnicima plate smanjuju, umesto da se povećavaju. Koliko je vaša pozicija u ovom trenutku zahtevna i šta vam je najteže u poslu koji obavljate?
S.M: Nisam se ranije bavila politikom. Prihvatila sam posao svesna da to znači mnogo rada, učenja, odgovornosti, izloženost javnosti. Veoma je zahtevno, ako ste matematičar i informatičar, orijentisan na praksu i rad sa decom, da uđete u svu tu raznovrsnu problematiku – pravnu, finansijsku, političku. Lično, kad mi je nešto teško, ne volim da se žalim već da rešavam problem, ali, pošto ste me već pitali, priznaću –  u prvom momentu mi je bilo najteže kad sam, bukvalno kao „pripravnik“ došla u situaciju da organizujem rad i zadajem posao ljudima koji se tim poslom bave profesionalno godinama. Zatim, teško je doneti odluku ako znate koliko mogu da budu dalekosežne posledice te odluke, pogotovo u našoj situaciji kada nemamo informacioni sistem pa samim tim ni pouzdane podatke na kojima možemo da zasnivamo odluke. Najteže od svega mi je, međutim, kad vidim nevolju i nepravdu u kojoj ne mogu da pomognem. Koliko god obimni, zakoni i pravilnici uvek „ispuste“ neki poseban slučaj gde je očigledno i logično jedno rešenje a zakon to ne priznaje – bez obzira na to da li je u pitanju nečija stručna sprema, promena posla, stipendija, pomoć zaposlenom. A mi ne možemo da pomognemo jer zakon nije predvideo baš „taj slučaj“. Teško mi je i kad kao predstavnik Ministarstva odem u neku školu i vidim u kakvom su stanju zgrada, dvorište, učila, a mi, iako bi to zvučalo logično, nemamo ni pravni osnov ni finansijska sredstva da tim školama pomognemo. Ta nemogućnost, nemoć, da popravimo nešto što je očigledno „popravljivo“, samo zato što nemamo instrument kojim bi to uradili, mi najteže pada.
Z.U: Da li nam možete izneti svoj stav o smanjenju plata prosvetnim radnicima? Ne stav državnog sekretara, već nekog ko je godinama u prosveti.
S.M: Ne godinama već od rođenja – roditelji su mi prosvetni radnici tako da jako dobro razumem  život škole. Ljudi koji su kroz školu prošli samo kao učenici to teško mogu da razumeju. I pre nego što sam bila đak, uz majku, gimnazijsku profesorku fizike (tada je važila terminologija učitelj-nastavnik-profesor) i oca geografa, direktora osnovne škole, u kući se uvek mnogo razgovaralo o školi. Škole sam poznavala „od podruma do tavana“.  Svakako, ne mogu da razdvojim stav prosvetarskog deteta, učenika i nastavnika od sadašenje uloge državnog sekretara u prosveti, već samo da kažem svoj, potpuno lični stav. Ne znam kako se to desilo da je, već dugi niz godina, obrazovanje postalo trošak a ne investicija i kako se to desilo da struka koja ima najveći procenat visoko-školovanog kadra ima tako niske plate koje se godinama nisu povećavale. To svakako nije dobro a odgovornost snosimo svi – neko manje neko više.  Plate su smanjene svima – možemo da diskutujemo o tome da li je trebalo linearno ili ne i koliko, o tome ko ima pravo da odluči kojoj struci treba više ili manje oduzeti. Međutim, ono što smatram duboko pogrešnim već decenijama pri određivanju plata u prosveti je „uravnilovka“.  Od onih koji rade i mnogo više nego predviđenih 40 sati nedeljno, preko savesnih i korektnih koji rade taman toliko koliko je previđeno do, na žalost, ali moramo priznati i onih koji rade mnogo manje (i lošije) nego što treba, svi imaju istu platu koja se razlikuje samo po godinama staža što nije uopšte garancija kvaliteta. Plate jesu male, nesrazmerne u odnosu na odgovornost, važnost, stručnost i ulogu nastavnika u životu svakog mladog čoveka, ali u odnosu na finansijsku situaciju u zemlji, prezaduženost koja se stvarala decenijama, stanje u privredi, po svoj prilici ne postoje mogućnosti za više.
Z.U: Znamo da ste učestvovali u pregovorima sa sindikatima, koji veoma teško idu. Šta biste mogli da kažete o dosadašnjim pregovorima i možete li da date bilo kakve prognoze?
S.M: Nisam učestvovala u pregovorima sa sindikatima ako mislite na pregovore o PKU. Održan je veliki broj tih sastanaka. Ja sam samo u dva navrata prisustvovala  –  na početku prvog sastanka o PKU i u delu jednog na kojem sam ukazala na neophodnost usklađivanja PKU sa važećim ZOSOV-om a ne sa projekcijom budućeg Zakona. To je premalo da bih mogla da kažem nešto više o tim pregovorima i prognozama. Međutim, u radu radne grupe koja je radila na uobličavanju predloga izmena ZOSOV-a bilo je predstavnika četiri reprezentativna sindikata i tu je atomsfera bila veoma radna, konstruktivna i prijateljska. Neretko se dešavalo čak da se neki predstavnici ministarstva bolje usaglase sa predstavnicima sindikata nego međusobno. Ljudi koji su učestvovali u toj radnoj grupi su bili vrlo saradnički raspoloženi tako da sam uvek bivala zatečena neprijateljskim izjavama i tekstovima u medijima koji mi se nisu uklapali u sliku koju sam stekla neposredno. Nije mi jasno šta se to desi nakon završetka sastanka…
Z.U: Sidikati su izjavili da su prilikom sastanka za potpisivanje PKU bili ucenjeni prekidom štrajka. Kako to objašnjavate?
S.M: Reč „ucena“ je prilično teška. Ja tu izjavu nisam čula ni pročitala (što ne znači da nije izrečena, samo mi je možda promakla). Ako i jeste izrečena onda bismo slično, ali u suprotnom smeru,  mogli da protumačimo i atmosferu u kojoj je rađeno i na ZOSOV-u, pa situaciju sa nezaključivanjem ocena…
Z.U: Verovatno ste upoznati s tim šta većina radnika misli o seminarima koje mora da pohađa. Pojavila se vest u medijima da će seminari biti ukinuti. Da li je to tačno?
S.M: Ne znam šta većina prosvetnih radnika misli o seminarima niti to iko zaista zna. Do sada nije sprovedeno nijedno nepristrasno istraživanje na tu temu. Ne znam odakle ikome ideja da će stručno usavršavanje zaposlenih u prosveti biti ukinuto. To je potpuni apsurd – da neko čija je životna misija učenje i podučavanje ne treba i sam da uči!?! Ne mogu da zamislim da ijedan savestan nastavnik završi fakultet i narednih 35 godina samo radi nastavnički posao uvek na isti način sa istim saznanjima –  navedite mi bar jedan nastavni predmet u kojem je to moguće! Ako mislite na tekst iz „Kurira“ koji ste nedavno preneli i na „Zelenoj“ tu već možemo podosta da polemišemo, ako je uopšte potrebno (pogrešna (zlo)namerna ili samo neuka interpretacija nestručnoj javnosti kako neko nekoga primorava da plati „obavezan“ skupi seminar čiji predavači iznose vrlo diskutabilne stavove). Ono što je tačno u vezi sa eventualnim promenama u domenu stručnog usavršavanja je da ZUOV trenutno radi na predlozima izmena Pravilnika ali taj predlog još nije stigao do Ministarstva pa ne mogu da se izjasnim po tom pitanju.

Vratila bih se, međutim, na već više puta pomenuti fenomen da loše vesti i kritike, osnovane ili ne, lako nađu put do javnosti dok pozitivni primeri, prikazi uspešnih kolektiva i pojedinaca nisu zanimljivi… Verujem da će i ovaj tekst više motivisati na komentarisanje kritičare nego one koji su saglasni sa stavovima koje iznosim.  Kako nemamo ni informacioni sistem ni validno istraživanje na tu temu, mogu da govorim samo na osnovu iskustva koje imam iz škole u kojoj sam radila i sa seminara u kojima sam učestvovala kao autor, realizator ili polaznik. Ima nastavnika koji nemaju ni sat „zvaničnog“ stručnog usavršavanja, ima onih koji nastoje da „sakupe“ toliko koliko im treba da zadovolje formu, ali, neki bi se iznenadili koliko ima onih koji su „sakupili“ mnogo više od obaveznog broja sati i još više raznih što domaćih što stranih obuka i konferencija koje uopšte nisu „akreditovane“ i, što je najlepše, u tome istinski uživaju…
Slažem se da sadašnji sistem odobravanja programa stručnog usavršavanja nije dobar, pre svega u samom postupku akreditacije, a posebno u praćenju realizacije i kontroli kvaliteta tih obuka –  trenutno je samo važno koliko dobro i stručno napravite „papire“ za akreditaciju, koliko je bogata biografija autora i realizatora i koliko je komisiji kojoj je dato da prouči dokumentaciju poznata eventualna inovacija koja se uvodi. Sada je to tržište velikog broja seminara čiji kvalitet zapravo niko ne garantuje, pa tako imamo apsurdne situacije da na osnovu reklame uplatimo seminar kojim se razočaramo (poput primera iz pomenutog novinskog članka), ali i seminare koji nisu akreditovani a nastavnici ih ipak pohađaju jer znaju da će tu naučiti nešto upotrebljivo i zanimljivo, uprkos „nevažećim bodovima“. Naravno, veliki broj seminara je s pravom u katalogu, realizatori ih savesno sprovode, naplaćuju tek da pokriju troškove i nešto malo preko toga zarade, polaznici steknu primenjiva znanja, ali opet, to nikome nije interesantno da pravi medijsku galamu. Nebrojeno puta sam bila učesnik programa stručnog usavršavanja za koje učesnici imaju samo reči hvale i preporuke. Činjenica je i da uvek, koliko god seminar bio dobar ili loš, imate one koji nisu zadovoljni nečim i one kojima se sve to dopalo i to je sasvim normalno. Najsvežiji primer je IKT-obuka koju je ZUOV u saradnji s 40 iskusnih autora i realizatora raznih informatičkih obuka kreirao i sproveo u 163 škole u okviru „Razvionice“. Naravno, bilo je i nezadovoljnih pojedinaca, ali je veliki broj škola tražio dodatne grupe, preko planiranog broja, a povratne informacije od oko 4000 nastavnika koji su prošli ovu obuku u potpunosti demantuju tvrdnju s početka vašeg pitanja (iako obuka sadrži čak i domaći zadatak koji je naveći broj polaznika sa uspehom uradio). Dobar glas o seminaru se brzo raširio pa se sad javljaju škole i pojedinci koji nisu u projektu i raspituju za mogućnost proširenja obuke i izvan projekta. Upravo ovih dana počela je i najveća do sada onlajn obuka nastavnika na ovim prostorima (oko 8000 nastavnika iz 122 škole). Ovaj broj prelazi granicu statističke značajnosti i verujem da će nam povratne informacije sa ove obuke dati  dobre smernice kuda dalje sa stručnim usavršavanjem. U obuku putem interneta su uključeni svi nastavnici, stručni saradnici i direktori iz ovih škola, a tokom prvih dest dana šestonedeljne obuke samo se 15% nastavnika nije uključilo u obuku.
Iskreno se nadam da će novi predlog Pravilnika koji ZUOV bude napravio uneti korenite promene u smislu transparentnije procedure izbora seminara koja prati realne potrebe obrazovnog sistema,  bolje kontrole realizacije i upotrebljive povratne informacije.
Z.U: Pa ipak, prosvetni radnici nemaju baš najbolje mišljenje ni o Eksternoj kontroli. To možda nije dokazano nekom anketom, ali se u vazduhu oseti.
S.M: Eh, opet bih se sporila sa vama ako je i ovde predznak „većina“. Nepojmljivo je da bilo koji posao, a pogotovo tako odgovoran i važan kao što je nastavnički ne podleže kontroli kvaliteta. Možda taj sistem nije baš najbolji, ali dok ga ne isprobamo ne možemo da uočimo njegove nedostatke i poboljšamo ga. Trenutno, posledice za dobre i loše ocene pri ovoj evaluaciji ne postoje, i dalje svi ostaju na poslu, primaju istu platu, niko nije ni nagrađen ni kažnjen nakon odlaska komisije. Ostajemo samo bogatiji za jedno iskustvo – dobro ili loše i, ako smo dobronamerni, svakako viziju šta je to što treba da promenimo u načinu spoljašnjeg vrednovanja rada ustanove.
Zanimljiv mi je komentar jedne koleginice koja se žalila da je dolazak komisije za spoljašnje vrednovanje frustrirajući jer su morali mnogo da rade da srede školu, pripreme papire…  Mislim da u tome i jeste feler –  da su radili na vreme ono što je trebalo, ne bi „padali na nos“ da glancaju za komisiju, a komisja je stekla verovatno lažan utisak u toj monitranoj atmosferi. Moj  stav će, sigurna sam, izazvati salve negativnih komentara – ja smatram da  škola treba da bude otvorena za kontrolu uvek, a da pri tim nenajavljeninm dolascima, evaluatori ne treba da gledaju namontirane papire već suštinu – stvarnu pripremljenost nastavnika „na delu“, atmosferu na času, znanje i aktivnost učenika, školsku disciplinu, higijenu i sredinu podsticajnu za učenje… Takođe, kolege treba više da sarađuju, posećuju jedni drugima časove ili ih zajednički realizuju.
Sistem vrednovanja rada kako ustanove tako i svakog pojedinačnog zaposlenog treba narednih meseci da bude naročito u fokusu, jer ćemo morati da ga ugradimo u sistem napredovanja kroz platne razrede, što treba da bude osnova za pravednije raspoređivanje plata i jak motivacioni faktor za sve zaposlene. To će biti predmet široke saradnje MPNTR-a, MDULS-a i zaposlenih u obrazovanju. Ne samo predstavnika sindikata već i direktora i nastavnika koji ne pripadaju nijednom sindikatu, a njih nije mali broj. Tema za razmišljnje u  ovom momentu je i kako da na institucionalan i pravedan način okupimo predstavnike svih zaposlenih i zainteresovanih za rešavanje ove problematike.
Z.U: Prosvetni radnici se žale da nije dovoljno smanjen obim administracije kojom moraju da se bave, što umanjuje vreme za neposredan rad sa decom. (komentar)
S.M: U onom prvom naletu mogli smo samo da utičemo na preciznije tumačenje, tj sprečavanje „preterivanja“ u okviru važeće regulative. Sve primedbe koje su stigle od nastavnika letos, razvrstali smo u nekoliko kategorija – one koje su se odnosile samo na pogrešno tumačenje važećih propisa, one koje su zahtevale izmenu ZOSOV-a i posebnih zakona i one koje zahtevaju izmene pravilnika – pre svega pravilnika o evidencijama. Pravilnike ćemo menjati tek nakon izmene zakona. Neka smanjenja će uslediti tek kad (najzad) profunkcioniše informacioni sistem. Pri svim izmenama koje pravimo imamo u vidu smanjenje pisanja onoga što niko ne čita i ne može praktično da upotrebi. Ipak, ne mogu da se složim da je posao na evidencijama baš toliki da utiče na vreme koje se odnosi na neposredan rad sa decom. Nastavnik ima obavezu 24 časa neposrednog rada nedeljno. Po pitanju administracije „najugroženije“ su odeljenjske starešine, oni zaista imaju mnoštvo dokumentacije da vode –  da evidentiraju što-šta, vode zapisnike, disciplinske postupke… Nastavnici koji nemaju starešinstvo svakako nemaju baš toliko da pišu da sav ostatak vremena do 40 sati nedeljno potroše na pisanje pa da još moraju da oduzmu i od rada sa decom…
Onima čije su škole uvele elektronske dnevnike lakše je utoliko što se svedočanstva štampaju i dobijaju izračunate statistike, ali im je teže jer neretko vode paralelnu dokumentaciju – elektronsku i papirnu, pa „ko ne plati na mostu plati na ćupriji“. To bi trebalo da bude rešeno kada se elektornski dnevnik uvede na sistemskom nivou, no i tada će biti nezadovoljnih koji bi radije da ostanu na papirnom obliku, a paralelna evidancija je neracionalna, tako da tu još uvek ima puno tema za razmišljanje i dogovaranje, ali o tom po tom.
Z.U: Možete li nam otkriti bar neke delove novog zakona o prosveti koji treba da se nađe pred parlamentom ?
S.M: U avgustu smo počeli sasvim skromno – sa idejom da malo i hitno popravimo nekoliko gorućih stvari. Neuobičajeno za dosadašnju metodologiju rada na zakonima, umesto samo na kraj, javnost smo stavili i na početak procesa. Krenuli smo od 150 mejlova stiglih kao odgovor na javni poziv upućen svima koji žele da doprinesu poboljšanju ZOSOV-a, obradili ih i priključili institucionalnim predlozima, što je sve činilo osnovu za rad radnoj grupi. Nakon toga, normativci su predloge uobličili u pravne norme, ministar ih je, sa najbližim saradnicima, pregledao i doradio i sada je tekst dat stručnjacima za pojedine oblasti da sagledaju celinu predloženih promena i daju dodatne sugestije. Tak kad to završimo izaći ćemo na javnu raspravu.
U devedestak članova ZOSOV-a su unete manje ili veće izmene i dodato je nekoliko novih članova. Neke izmene su samo dosledna korekcija terminologije, poboljšanje procedura ili smanjenje obima vođenja administracije, isticanja mera za prevenciju ranog napuštanja školovanja, ali unet je i jedan broj novina koje otvaraju vrata nekim novim idejama za koje je dosadašnji ZOSOV predstavljao ograničenje. Date su veće mogućnosti i preciziran je način obavljanja proširene delatnosti ustanova radi podsticanja pozitivnog odnosa prema radu kod učenika, jačanja uloge škole u domenu profesionalne orijentacije, razvijanju svesti o odgovornosti za preuzete obaveze. Dodatna delatnost bi trebalo da omogući nastavnicima da ostvare i dodatne prihode ili se radno angažuju u slučaju da za njihovim radom u ustanovi prestane potreba. Ovakva delatnost bi praktično značila da bi se dao i novi smisao obrazovnom turizmu („škole u prirodi“ koje sada niti su škole, niti su u prirodi…), stručnoj praksi, stručnom usavršavanju nastavnika, uključivanju studenata i lica sa diplomom sa akreditovane visokoškolske ustanove u nastavnim i vannastavnim aktivnostima u osnovnim i srednjim školama, većem povezivanju roditelja i lokalne zajednice sa školom, a posebno jačanje i revitalizaciju malih seoskih škola koje su neretko jedine ustanove iz oblasti obrazovanja ali i kulturno-javnog života u svojim sredinama.
U oblasti stručno-pedagoškog nadzora najbrojniji su bili predlozi da se vrati negdašnji predmetni savetodavni rad i nadzor, ovog puta kroz rad nastavnika koji su stekli zvanja u saradnji sa školskim upravama. Vrednovanje rada nastavnika trebalo bi da ima i presudnu ulogu u predstojećem sistemu napredovanja kroz platne razrede te je vrlo važno da se ovaj sistem pažljivo isplanira i proveri.
Novine se odnose i na davanje osnova za privatno-javno partnerstvo u osnivanju ustanova obrazovanja i vaspitanja, a postoji i predlog da lokalna zajednica, ukoliko proceni da bi time efikasnije organizovala obavljanje adminsitrativno-tehničkih poslova, održavanje i servisiranje zgrada i opreme, može da osnuje zajedničku službu za više ustanova na svojoj teritoriji. Kad je odgovornost u pitanju, kroz nekoliko članova nastojimo da povećamo odgovornost što direktora što roditelja, ali i veću ulogu i odgovornost nastavničkog veća pri izboru direktora.
Veća uloga upotrebe IKT-a u obrazovanju, mogućnost učenja na daljinu, mere za smanjenje ranog napuštanja obrazovanja, omogućavanje mobilnosti iz sistema vojnog obrazovanja, poboljšanja u domenu ocenjivanja, prijem u radni odnos, čuvene „liste tehnoloških viškova“, ukrupnjavanje norme i veća mobilnost zaposlenih između ustanova takođe su teme na koje se odnose predlozi izmena.
Tekst predloga izmena i dopuna ZOSOV-a će nakon, tehničke redakcije, izaći u javnu raspravu, tako da će opet najšira javnost imati prilike da da svoje mišljenje i direktno utiče na poboljšanje predloženih izmena.