U četvrtak je, u emisiji „Prosveta ima reč” na televiziji Kopernikus gost bio Dejan Stevanović, profesor tehnike i informatike, master za obrazovne politike. Tema emisije bila je „Imamo li dovoljno informacija o informatici?”
Emisiju možete pogledati OVDE.
Koordinator radne grupe za redefinisanje nastave informatike potrudila se da odgovori na sva pitanja i kritike na račun reformisanja predmeta TIO i uvođenja Informatike kao obaveznog predmeta. Odgovor se nalazi u nastavku.
„Najveći problem koji je pred nas postavljen jeste to što nemaju svi učenici jednaku mogućnost da steknu digitalne kompetencije i ovo je nešto što treba postaviti na vrh lestvice. Upravo to je ono što nas je i podstaklo na celokupan ovaj rad i predlog koji je iz toga proistekao.
Na početku bih želela da odgovorim na pitanja koja su postavljena tokom emisije, a odnose se na rad radne grupe. Rad radne grupe je opisan kao rad „navrat-nanos“. Postavljeno je pitanje kako je sve to bilo moguće realizovati za kratko vreme i zašto je u svemu učestvovala radna grupa, a ne Zavodi. Neću se složiti sa iznetim mišljenjem su stručna društva uključena u kreiranje promena od 2007. godine što je „out of date“. Stručna javnost, istina je, već 7-8 godina raspravlja o tome, nastoji da se izbori za osamostaljivanje i obaveznost predmeta informatika, pa i sam NPS je pre tri godine usvojio Smernice za primenu IKT u nastavi, ali ni one ne sadrže konkretna tehnološka i softverska rešenja. Ta 2007. godina je pominjana u kontekstu toga da aktuelni program informatike u predmetu TIO datira iz 2007. i tu smo saglasni da je tehnologija iz tog vremena više nego zastarela. Dakle, sa kreiranjem promena započeto je mnogo ranije, a vremenski okvir u kojem je sam predlog nastao nije garancija kvaliteta. I do sada smo imali mnogo slučajeva da radne grupe rade i mesecima (pa i godinama), a da ne iznedre ništa ili da rezultat bude nešto lošeg kvaliteta. Ono što je ugrađeno u ovaj predlog je najsavremnije moguće.
Ova radna grupa sastojala se od nastavnika – praktičara zato što oni najbolje poznaju konkretnu nastavnu praksu, predstavnika fakulteta, a u rad radne grupe bili su uključeni i predstavnici ZUOV-a. Žao mi je što se kolega Stevanović, master obrazovne politke, nije javio za rad u radnoj grupi, te bi tako njegove vrhunske kompetencije mogle da budu u službi unapređenja obrazovanja. Svi članovi su mogli da se uvere, a ukoliko kolega Stevanović želi, može i on – transparentnost je apsolutna, jer su sve diskusije na forumima, sve video-konferencije, sve istorije izmena deljenih dokumenata i dalje dostupne, tako da može da se uveri u genezu svake ideje i dokumenta.
Dakle, nije postojalo unapred pripremljeno rešenje koje je kreirao neko drugi (MMF i sl.). Za svaki kreirani dokument postoji čitava istorija promena, diskusija i razmena mišljenja. Svako ko želi u to može da se uveri. Štaviše, uvredljivo je za sve one nastavnike i univerzitetske profesore koji su konkurisali svojim radnim biografijama, domaćim i međunarodnim uspesima (skoro svi su poznati i priznati u našem obrazovnom sistemu po svojim stručnim radovima i nagradama) da se sumnja u to da su mogli da naprave ovako nešto. I opet podvlačim, sa MMF-om ovo nema veze. Zar zaista mislite da nam treba MMF da shvatimo koliko su digitalne kompetencije i algoritamski način mišljenja današnjem učeniku važni i koliko oni sada trpe, jer ih nemaju?
Tokom emisije, a u vezi sa realizacijom predloga MPNTR, pomenute su digitalne učionice, nepripremljenost nastavnika informatike za novi program, raspored časova, procena broja nastavnika.
Kada je reč o održivosti „digitalnih učionica“, rečeno je da je sve, nakon nekog vremena, prepušteno direktorima škola i nastavnicima informatike, pa tako imamo i dobre i loše primere – digitalne učionice koje funkcionišu i one koje ne funkcionišu ili funkcionišu delimično. Ono što, svakako, treba promeniti jeste upravo uloga (posao) informatičara u školi. Nastavnik informatike ne treba ni da zna, niti da popravlja računare. Tokom razgovora na ovu temu istaknuto je da „srednje škole imaju sreću da je neko shvatio da je to ipak posao“. Da, to jeste veliki posao i zbog toga će u narednom periodu to biti i promenjeno. Posao informatičara nije da obavlja ulogu “servisa“, već da bude stručna podrška kolegama za primenu IKT u nastavi. Tu stručnu podršku ne treba poistovetiti sa tehničkom podrškom. Ne treba nastavnik informatike da prekucava tekst, odglavljuje štampač, štampa planove i svedočanstva, unosi ocene u e-dnevnik, montira projektor i zvučnike, itd. To svaki nastavnik treba da radi sam, bez obzira koji predmet predaje. Saradnja između nastavnika informatike i drugih nastavnika treba da bude u domenu integrativne nastave – saradnja zarad toga da učenici stiču funkcionalna interdisciplinarna znanja.
Kada je reč o resursima za izvođenje nastave, saglasna sam sa mišljenjem da je tehnička opremljenost sekundarna, a i lako rešiva (ima opreme, a i bogatija društva se orijentišu na pristup „ponesi svoj uređaj“), kao i sa tim da su primarni resurs nastavnici, a ne tehnička opremljenost škola. Međutim, ne mogu da se složim sa mišljenjem da treba da „imamo pripremljene nastavnike unapred“. Svaki nastavnik je tokom svog bazičnog obrazovanja ovladao osnovnim znanjima, konceptima, metodama, koji se ne menjaju uporedo sa razvojem tehnologije. Dalje ostaje samo nadogradnja koja se postiže kontinuiranim stručnim usavršavanjem. Ništa, zapravo, ne bismo ni dobili ukoliko bismo utrošili godinu-dve da nastavnike organizovano upoznamo sa svim savremenim trendovima, jer bi, u međuvremenu, i to zastarelo. Tako bismo bili ponovo na početku. Vrteli bismo se neprestano u krugu iz koga nema izlaza. Zbog toga smatram da nastavnike ne možemo pripremiti unapred, već oni moraju stalno biti u toku sa promenama koje se dešavaju u njihovoj struci. To se, upravo, postiže kontinuiranim stručnim usavršavanjem, a informatičarima je, zahvaljujući internetu, to najlakše. Ne mogu da poverujem da postoje nastavnici informatike koji su pre 10-15 godina završili fakultet i do sada nisu pratili razvoj informatike kako bi bili u toku. Ako takvi nastavnici postoje, ne znam kako su i do sada radili. Ovde se ne postavlja pitanje kako će raditi od 1.septembra, već kako i sada rade.
S druge strane, novi nastavni program informatike koncipiran je tako da se korenito razlikuje od prethodnog upravo po tome što insistira na bazičnim konceptima koji su nepromenjivi, a pitanje konkretne implementacije i izbora alata je moguće menjati iz godine u godinu, bez sistemskih promena kurikuluma i dodatnih obuka nastavnika.
Raspored koji se planira za narednu školsku godinu i o kome je bilo reči, možda jeste nešto za čiju realizaciju treba malo više truda, ali nije neizvodljivo. Informatika kao obavezni predmet neće odjednom ući u sve razrede. Naredne školske godine ulazi u peti razred, pa postepeno dalje. U međuvremenu će se možda promeniti zakonski okvir o kojem se govori. Međutim, ne možemo stalno tražiti izgovore i odlagati nešto što je preko potrebno i neminovno. Ako čekamo celovitu reformu, onda ćemo izgubiti još nekoliko dragocenih godina da uvedemo nešto što možemo i sada.
Prilikom razgovora o rasporedu časova koji je predložen, pomenute su pauze nastavnika i učenika. Te eventualne pauze nisu nepremostive. MPNTR jeste razmišljalo na ovu temu. I učenik i nastavnik, osim 45-minutnih časova, imaju još mnogo drugih aktivnosti kojima moraju da ispune svoj radni dan (projekti, sekcije, dopunska i dodatna nastava, vršnjačko učenje i horizontalno stručno usavršavanje).
Procena o broju nastavnika nije rađena paušalno, već na osnovu podataka koje imamo u informacionom sistemu. Paušalna je (da ne upotrebim neku grublju reč) procena gosta u emisiji da „oni o tome nisu ni razmišljali“. Kao što znate, u eCenus su uneti podaci o školama, registar nastavnika, odeljenja, grupa, pa onoliko koliko su tačni podaci koje su škole unele, toliko su tačne i računice koje smo sačinili. Nema razloga da sumnjamo u to da su škole unele tačne podatke o angažovanju zaposlenih ili o broju grupa i nastavnika.
Učesnici emisije su više puta pomenuli „5 stvari o kojima niko nije razmišljao“. To što učesnici emisije nisu upoznati sa razmišljanjima, proračunima, podacima, ne znači da „niko nije razmišljao“. Tvrdnja o „sigurnosti da MPNTR nije razmišljao“ apsolutno ne stoji.
U emisiji je pomenut i broj učenika u odeljenjima u drugim evropskim zemljama. Saglasna sam sa tim da treba smanjiti veličinu odeljenja i da treba uvesti procenu kvaliteta rada nastavnika – pri zapošljavanju, preuzimanju sa liste, pa i periodično u toku radnog staža. Samo da i sindikati pristanu da oni koji rade nekvalitetno mogu da snose posledice.
Istaknuto je i to da je ovaj predlog MPNTR dobio negativno mišljenje. Žao mi je što ova tvrdnja nije i dokumentovana, jer negativna mišljenja potiču samo od nekoliko društava nastavnika TIO koji su rukovođeni idejom da će ostati bez posla, što nije tačno. Na čemu se zasniva tvrdnja da će biti otpuštanja?
Kada je reč o prethodnoj sednici NPS-a, NPS se nije izjašnjavao o ovom predlogu, jer do kraja maratonske sednice nije bilo kvoruma. Inače, sve su diskusije u bile pozitivne, nijedna nije ukazivala da NPS smatra da nešto nije u redu.
Gost u studiju, između ostalog, pomenuo je istraživanje koje je realizovao na uzorku od nekoliko ispitanika (direktora i nastavnika škola iz njegovog okruženja). MPNTR je sprovelo mnogo detaljnije istraživanje nad svim školama u sistemu – prikupljanje podataka kroz upitnik o „elektronskoj zrelosti škola“ (e-maturity). Na osnovu podataka dobijenih ovim upitnikom, dobićemo potpunije informacije koje su značajne za primenu IKT u nastavi, nastavu informatike, ali i za opremanje škola koje ove godine sprovode MTTT i AMRES.
Zašto sada i odjednom? Zašto smo čekali toliko?
Ne znam zašto smo čekali toliko, zapravo nismo čekali, borili smo se, ali nije bilo sluha i podrške. To dakle nije odjednom, to je rezultat višegodišnjih nastojanja i višemesečnog intenzivnog rada. Nastavni plan i program ne treba da ima veze ni sa Vladom, ni sa ministrom, ni sa tehničkim mandatom već sa vremenom koje neumitno teče, a učenicima ne pružamo ono što im je potrebno. Tvrdnjom da mi ovo radimo jer ispunjavamo „agendu nekog drugog misnitarstva“ ili „nekog jakog lobija“ u suprotnosti je sa prethodno iznetim mišljenjem gosta da je saglasan s tim da je sve to neophodno. U čemu je problem ako je nešto urađeno brzo? Zašto je garancija kvaliteta ako se nešto razvlači mesecima? Pa upravo sindikati su kritikovali MPNTR toliko puta za inertnost i sporost. Sad kad je nešto urađeno izuzetno efikasno, zamera se brzina. Da li smo spremni da radimo, da li imamo resursa – ako tražimo da sve bude savršeno, to se nikad neće desiti, jer tako nije ni u mnogo bogatijim društvima, to je jednostavno nemoguće. Status kvo je najgore moguće rešenje. Dok ne počnemo aktivno da menjamo praksu i uslove – nećemo mrdnuti s mesta.
Posebno, moja primedba na izlaganje gosta je što su sve zamerke proceduralne i načelne prirode. Nisam čula stručno mišljenje gosta o samom predlogu nastavnog programa osim „Dajte da to napravimo kako valja“!
Molim vas, recite, stručno, šta to ne valja (osim što je za vaša merila prebrzo)?”